ВРТЛАР И ЊЕГОВИ ВРТОВИ

Анђелко  АНУШИЋ    

ВРТЛАР  И  ЊЕГОВИ  ВРТОВИ

          (Мирослав  Тодоровић:  Малина и други јади, „СВЕН“, Ниш, 2016;

Душан  Стојковић: Рукопис живота  (критика о поезији  Мирослава Тодоровића), Народна  библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2016)

          „...Треба онако писати, сликати и вајати као што живот и као што природа  вајају, сликају и пишу; као што живот и природа пишу и сликају али – за велике људе. Они су једини учитељи за велике ученике. Јер ученик је све...“, пише  Бранко Лазаревић. А  Милован  Данојлић, божански познавалац Послова између Неба и Земље, пише:„...Јер телесни напор (га, мисли се на земљоделца) јача и успокојава и онда кад изнурује; онда можда понајвише. Умор брише границе између наше телесности и материјалног окружења, раствара нас у бесконачности, крепи поуздање у добар коначан  исход.(...)Рад са земљом ублажује и одлаже тешка питања.(...)Смисао живота се решава из минута у минуту, голим рукама, у савлађавању посла; умножени труд доноси непосредне радости и задовољства...Довољно је да се, пред залазак сунца, окрене за собом, да погледа оно што је покопао, покосио или пожњео, што је попластио или саденуо, па да му талас топлине испуни груди. Сваки ваљано испуњен радни дан учвршћује  самопоштовање и крепи душу...“

          Зашто, одмах на почетку, ова два цитатна фрагмента (први о духовном  подвижништву, други о удвојеном телесном прегнућу ) а која се (као и све у животу) мисаоно дозивају и додирују, преплићу и једначе у својим исконским дубинама, водећи нас ка крајњим спознајама о сопственој и суштинама које нас окружују? И зашто – запитаће се многи – овај текст о  књигама двају  аутора – у (тек)  једном приказу? Зато што је песник Мирослав  Тодоровић  ученик Живота  и Природе. И зато што је он човек који се, најзад, и после свега, вратио у завичај (разблудни син Земље!) где се земљоделанијем монашки подвизава духовним и телесним напорима, учећи од земље, мотрећи њене појаве и објаве, њене нутарње покрете (порођајне трепете). Напокон, и зато што песник  Мирослав Тодоровић  јесте (или би могао бити) један од ученика и „јунака“/ликова и Лазаревићевих  и Данојлићевих! Како? Па, Тодоровић је вртлар двају вртова – песничког и земаљског. И  један и други  су, у уобичајеном и пренесеном смислу речи – малињаци, може се рећи. Онај  први  врт је и на небу и на земљи,  други – премда  у тврдом, знојем накапаном земном врту – није нужно одвојен од оног првог, то јест небеског. И један и други обрађују  се удвојеним снагама и  Вишњим надама,  јер друкчије и не може да буде, упркос разним теоријама које грубо разлучују духовну од физичке/физикалне енергије. Човек је небеско биће (на Земљи) које (нужно) не живи само од хлеба, како каже  пророк.

          И приде – Тодоровић  је главни лик Стојковићеве књиге, као што је и лирски  јунак  сопствених  (песничких) дела. Рашчитавајући  књигу Малина и други јади – ми  истовремено читамо и гонетамо књигу  Рукопис живота (и обратно) –  и  једна и друга нам је „помоћна“ литература, алатка помоћу које откључавамо  тематске и метафизичке трезоре  обеју. Тодоровић  је овде  лична једначина – „пртљаг“ без кога он нигде не иде. И без кога се овај песник не може добро сагледати. Најзад, у поднаслову књиге Тодоровићевих записа, претходно махом објављених у дневној штампи (књигу коју је сјајно приредио универзитетски професор, неуморни  Недељко Богдановић) Малина и други јади – недвосмислено стоји: Штиво посвећено књизи, речима и  малинама. Што год да ствара, пише, овај песник (као што је то, мање-више, универзална матрица за његове „побратиме у свемиру“) реч  је  о  једноме. О истоме. Посреди су небески  (малинарски, у садници и стиху) засади на земљи, и обратно. Песникова брига, рад, бдење,  стрепња и надежда су готово једнаки. Он свакодневно чита и толкује две лектире у једној писаници, чији је аутор Утројичени  Јединац.

          Мирослав Тодоровић је тамни лирик земље, упорни, устрептали ослушкивач њених порођајних трудова, удвојених са сопственим и завичајним;  танани слушач и гонетач  горских  оргуља  са којих разабире и опесмовљује васељенски  хуј и  бруј, шум и лахор, пухор и лелуј, лепух и нечуј  обоготворене  мајке  Природе која је сапета у негве (раз)историје, распета чавлима пале човекове егзистенције.  И лепет крила свога Анђела чувара, и свих добрих сила Неба које настањују ову Карадолину, мотри изнутра Мирослав.

Његове песме и прозаиде (које плене  „истрганим“, фрагментарним кристалима, својом рефлексивношћу, чешће и више него као целинске форме) су у узајамном односу са догађајном и егзистенцијалном (као и есенцијалном) стварношћу, како тачно уочава песник, антологичар и књижевни критичар, агилни мр Душан Стојковић, који је приредио и рецензовао зборник одабраних критичких приказа (укупно 43 огледања) о песнику Тодоровићу, под комлементарним/конгенијалним  насловом – Рукопис живота. Ако се не варамо, ова је шеста књига критичког пребирања  и сабирања  Тодоровићевог књижевног  твораштва.  

У песниковом уму (и рукама) су све линије живота, сви његови конци и кончићи. Њега подједнако боле и тиште све – како би се старински рекло – ране рода његовог. А те ране су увек, од искона, оне најдубље – духовне, трансцендентне. То је квантно стање историјске и друштвене  самосвести (стабилно памћење)  народа и културе коме (којој)  припада. Статус писма, језика и књиге, белетристичке  Речи, уметности и уметника; делатна улога интелектуалца; г(о)рко постсазнање  да постајемо колонија енглеског језика и иностране књиге (одзиви Црњанском!); али, брине га подједнако и затуреност  земаљских вртова и осипање њихових градинара; речју: културе у њеном генеричком и друштвеном (примењеном) значењу – то је  основна, магистрална  нит Тодоровићеве линије живота  у оба  његова малињака!

Да видимо сад како у „пракси“ (на примеру неколико репрезентативних самерања) изгледа компаративно читање ових двеју Тодоровићевих књига. Пишући о „градским резерватима“ и несклоности данашњег човека читању и књизи, у тексту „Људи без душе“ (Малина и други јади), на једном  месту, наш песник  каже: „...А  ђаво ради своје, запослио доконе људе у градовима да ужагреним очима гледају на ТВ туђу трагедију, муку своју с ума да сметну...“. Читалачки  пребирући  Тодоровићеву  збирку Ветар понад гора (засигурно његову најбољу, целосно самоостварену песничку књигу), академик Жарко Ђуровић вели: „...Природу у поезији  Мирослава Тодоровића треба посматрати из угла посебне припадности њеним добрима, која пријањају за душу као лишај за камен. Пјесник је прихвата као екстатичан призив доживљајне пунине. Отуда његово стално обраћање њој...“   „...У ранијим временима писало се тегобно...Гушчијим пером. Ја сам као ђак писао крижуљом на таблици, затим перницом умачући је у мастионицу, онда се појави  (и) чудо звано пенкало, а тек хемијска...Писало се с муком спрам светлости свеће, лампе петролејке, штедећи хартију...“ подсећа Тодоровић у тексту „Проклети занат“ (Малина...) А његов имењак мр Мирослав  Радовановић рашчитавајући  Песме путовања, запажа: „...Свет фрагмената у збирци Песме путовања  најближи  је свету мита. У песниковим представама сваки фрагменат је вредност за себе, носилац сложених садржаја...“

„...Српске земље је народ омеђивао својим језиком, и на тим просторима је правио своје државе. Дакле, језик је и територија, језик је и  граница...“, опомиње  Тодоровић у тексту „Врт звани језик/уреди свој врт“ (Малина...) Готово на истом фону надовезује се Милутин Лујо Данојлић (Ветар понад гора): „...Антејска идентификација са земљом и њеним сензацијама и плодовима, само је један начин да се отргне прави живот од „свирепог заборава“...У тексту „Златно доба“ (Малина...) Тодоровић стуштено кличе: „..Живот пише романе, али романи не описују живот...“ А Ранко Павловић, пером ослушкујући  Ветар понад гора, пише: „...Два су се завичаја слила у један у Тодоровићевој поезији: родни крај и томови књига...“(„Завичај  у станишту  живе поезије“).

„...Награде су резервисане за писце из центра. Из центра се гостује, из центра су Жирији, новинска слава, ТВ сјај. Шта рећи за прике и пајтосе, којекакве Алибабе...“, пише Тодоровић у колумни „Лоша адреса“  (Малина...) А неуморни  алтруиста  и „волонтер“ Мирослав Лукић, наш највећи (савремени)  духовни задужбинар живе књижевне речи (погледај галактичне светове његових ЗАВЕТИНА!), у огледу У спомен на  Палму  у оази Терер/Канали ФИЛТРА, као да се надовезује на свога имењака, пишући о његовој књизи Потоња верзија „...Мирослав Тодоровић је, могли бисмо рећи, та Палма у оази Терер, најусамљеније дрво на свету, или барем у поезији друге половине XX века. Најближе дрво овом дрвету на много великим растојањима према овоземаљским мерилима, и зато је о поезији овог песника написано врло мало ствари које одређују његову суштину...“

У песниковом ламенту  „Пусто и глуво“ стоји: „...Дођемо у Папратну. Глуво! Куће оронуле у земљу тону. Њиве заузела шума. А њива ти је к'о и жена, треба стално на њој,и око ње, да послујеш...“ Готово на истом фону Стана Смиљковић  рашчитава Тодоровићеву песничку књигу Божја визура („Самотан слушам тугу у себи“): „...Враћа се свету у коме доминирају вечни елементи опстанка: вода, ватра, ваздух, земља. Око тих створитељских елемената кружи песникова реч заодевајући их у зелено рухо природе, бистроточне и жубораве воде, земље-хранитељице, ватре која разгорева пламенове  унутарњег немира:  Свиће а ја идем преко брда/Слушам горску тишину.“

„... А ти си већ у малињаку, убираш пурпурне плодове, слажеш их у пластичну гајбицу, предајеш покретима у које се преображаваш. Чујеш веселе повике берача и берачица, пој косова слушаш, удишеш мирисе, душу земље осећаш. (...)Умор у раменима потмуло расте, осећам укоченост, туп бол у раменима, потмуло кљује у леђима, чујем дамарање  мишића, а цело се тело предаје покретма, сада сам у власти тих покрета. Не чујем више пој косова, ни кликтај орлова што у пару, ено, плове понад Дубовца, само бруј врелине одасвуд  дави. Тегобан, само наизглед лаган посао, али  чуј, само за 1 кг. малина треба три стотине  пута испружити руку, и на крају, постајеш само тај, механички покрет руке...“, повратник у завичај, самозатајени,  раб земљоделачки Тодоровић Мирослав од Трешњевице – пише јеванђеље по малини („Берба малина, 2“). А Драган Ј. Ристић, у тексту „Панорама доживљаја и емоција“ пише о књизи хаику поезије нашег песника (Шум и лахор): „...Код песника Мирослава Тодоровића хаику настаје спонтано, из комуникацијског односа песника и природе...Онај ко чиста срца прилази свакој ствари и сваком живом створу (МАКОТО) своди људскост на оно природно, али и оно природно своди на људско...“

Надовезујући се на свој текст Лоша адреса, наш обделатељ двају вртова, у колумни  „Врзино коло“, у неку руку, спокојно закључује:“...А потписник ових редова, далеко од београдске књижевне пијаце, на свом Парнасу у Трешњевици, не хајући за књижевне марифетлуке зна да је само писање награда, божје послање, инокосан  пискара  понешто и нада се победи дела, али вазда има на уму речи проповедникове: Што је било то ће бити....“ Срба  Игњатовић, песник, есејиста, критичар,  истрајни посматралац наше  књижевне и културне сцене – луцидно прозире  то (песниково) врзино коло, у тексту Тодоровићев тавни прозни ковчезић, где о Тодоровићевој прозној  књизи Сандук пун таме, каже: „...Кад  је о мотивима  реч, изесно је да је Сандук пун таме мала целина заошијана у најразличитијим правцима. У том погледу аутор, наш прозаиста, „легитимише“ се као, како се некад говорило, прави разбарушени песник. Искрено ћу устврдити да ми је то драго и блиско, то јест да ми пружа читалачко задовољство...“

Наш земљоделатељ и малинар Мирослав од Трешњевице, у тексту „Сетва плаката и обећања“ проговара језиком својих малобројних завичајаца, ничице палих на издисају села: „...У штампи нема више главних вести о сетви. Све је у сенци сетве плаката, обећања...Обећање, то је нашем народу и те како познато...“ А пишући о збирци Светиња, М. Радовановић запажа: „...Реакција песничке свести усмерена је да се одупре баналностима и суровостима, изазовима историје који унижавају...“ У насловној колумни „Малина и други јади“ наш аутор „о изазовима историје“ диреткно говори: „...Ко сними  филм о малинарима  тај  ће  добити Оскара. Занимљиво ће бити и Европи, и свету, да види егзотику, пола века се на исти начин обрађује, бере, гура, носи, вуче, сагиње, пузи...Ко све не бере? Све што миче, деца, стари и све могуће професије. Дошли из града да се овајде, економисти, правници, инжењери и пензионери у изанђалим оделима...“

У тексту „Списатељи и књиге у недоба“ који би могао да носи  и наслов „мука наша вајкадашња по Књизи“ – трешњевички књигоделац подсећа оне које је, по немости власти као  фатума,  нeмогуће подсетити на оно што је најважније. „...Још од Вука Караџића, па ево до данас писци раде на ползу отачеству. О своме руву и круву трукују књиге. У оно време благодарећи пренумерантима штампане су књиге, у њима је сачувана душа народа тог доба, наш ослонац. Где је то отечество данас? Могући, данашњи пренумератни  ишту хлеба: Хлеба, господару!...(...) Навешћу (цитира песника Стојана  Богдановића) како су песници третирани у средњовековној Србији.  У чувеном Душановом законику пише:  На  градском казану могу да се хране градска сиротиња, песници и њима подобни...“ А  Братислав Р. Милановић  у својој рашчитаници „Тамо где старе митове наслеђују нови“ о Тодоровићевој  књизи  Грчка свеска -  као  да је истовремено устопио на старо-нову  агору и  и обрео  се у средњовековљу – констатује: „...Трговци су се опет уселили у храм из којег их  је Исус избацио и размножили се по свету. Плати па се моли:  пред  бофл  робом, пред иконом коју приликом израде скоро да и није такла људска рука(...)Трагови старог света налазе се на предметима који су данас у употреби, али се њихово значење изгубило. До њега може да допре само онај ко зна старе митове и приче на којима је некада почивао свет...“

Учећи од земље, Тодоровић  је „утврдио“ и  сложену лекцију и за понеког од нас – „Учење старог воћњака“ – у којој  научава: „...Воћњак је метафора и симбол. Асоцира, шири гране на све стране. Метафора за кућу, државу...Језик – Воћњак.  Шта све није непозвано ушло у српски језик. У време избора  пролетос стиже у село реч кохабитација. Али се не прими. Свака туђа реч у воћњаку српског језика је мука домаћину. А њих је све више. Закоровљују. Засењују. И  језик постаје колонија великих језика. Воћњак и књижевност. Заборавља своје тло, свој језик више је ехо тзв. великих, жртва помодности. Али ко за тим хаје? Више нико озбиљан за књижевност и не пита...“ А приређивач Тодоровићеве књиге о малинама и потоњим јадима – Недељко Богдановић, записаће: „...Сваки је Тодоровићев запис несрећан случај који  се решава умрежавањем на културном плану. У свом о(т)писивању стварности која га узбуђује, углавном као мучно несагласје, уз неку прекорну горчину, Тодоровић се  наслања на искуство своје лектире, углавном оне које имају светски значај и универзалније поруке...“

Из свог малинарског расадника, мотри  Мирослав Тодоровић, широм отворених очију, и на Србију, ничице попанулу пред „престо“ ТВ-пријемника – као земљу људског расадника који се непрестано празни, а танак му,  и све тањи прираштај, притиче. У колумни „Људски расадник“, саман као ждрал изостао у јесен  иза свог јата – ламентира наш песник у име свих нас, и свих оних који по вокацији свога „државног посла“ нису смели телевизијски занемети/забленути:„...Сулејман Величанствени им сваке вечери улази у домове, и шири славу свог сараја, своје ћорде, свог харема, своје вере...Његов живот и прикљученија одушевљава. Да ли због тога што се у српски етнички код, уз  петсто година  робовања, трајно усадило  пусто турско...“ Као да  је нетом прочитао овај текст – Душан Мијајловић Адски  у приказу „Тихост пуна одзвона“ (Божја визура) пише: „...“То не значи да песник избегава данашњицу, етичке и све друге прихваћене вредности. Егзистенцијално питање  је свеприсутно, али за разлику од многих песника, у овој  збирци оно није наметнуто, оно се посредно преплиће...“ Исто мисли и М. Радовановић (Божја визура) у тексту „Меланхоличне и самосвојне песничке слике“: „...Песник приповеда о народу који се отуђио  од завичаја и изгубио смисао. Негативна разилажења људи и завичаја (села) поништила су идентитет, човек се разишао са простором, лепотом, објектизована је визија човекове космичке судбине која је рефлектована као зли удес и потпуни промашај...“

Могли  бисмо још понешто компарирати и рашчитавати и на основу других Тодоровићевих књига (и књига о њему), али суштинско песниково (сензоричко, поетско и поетичко, егзистенцијално и есенцијално) језгриште чини нам се да смо  осеничили и приближили читаоцу. А у једно смо сасвим сигурни: без обзира на тренутни нагиб земљине осе – оба Тодоровићева врта „држе“ се динамички  а стабилно. Расцвали  и зреноплодни. Подједнако уроњен  и  у једно и друго царство (додуше, у оно  заветно три копља дубље!) наш Вртлар се сналази добро: вазда му, као монаху, молитва песничка у  устима а посао у рукама.

Трешње(вица) и малина – малина и Трешње(вица)! Метафоре о превечној  пролазности  или о кружном дотицању  истог које никад није исто?

Ранко Павловић- ИЗ ПРИЧЕ У ЖИВОТ, ИЗ ЖИВОТА У ПРИЧУ

Ранко Павловић

ИЗ ПРИЧЕ У ЖИВОТ, ИЗ ЖИВОТА У ПРИЧУ*

Над збирком кратких проза Сандук пун таме Мирослава Тодоровића

У краткој антологијској причи Лик са платна, уврштеној у збирку кратких проза  Сандук пун таме, у којој портретисана жена са платна закорачује у живот, а сликар заузима њено мјесто на платну, Мирослав Тодоровић има и реченицу у којој умјетник каже да ће радити на овој слици све док  не проговори. При томе сликар мисли на даму коју линијама и бојама оживотворује, а читалац стиче утисак да на посредан начин писац разобличује и свој књижевни поступак. И он тако увјерљиво ваја своје литерарне јунаке, понекад само понеким атрибутом, поступком, смјештањем у посебну ситуацију, да се чини да ће оног часа када завршимо с читањем они закорачити у живот, истина помало уврнут, ишчашен, накриво насађен, баш онакав какав приличи белетристичком дјелу. Уосталом, они – ти јунаци који сви заједно осликавају (и пресликавају) стварни живот онаквим какав јесте – заправо су у ове лирске творевине и доспјели из наше свакодневице; писац није морао да их измишља, него их је препознао у мноштву кроз које се свакодневно креће(мо).

Имају ли Књига и књижевна Ријеч у њој икакву будућност? Тамо гдје су до јуче биле књижаре сада се у излозима кочопере вјенчанице, а у подрумима гдје су љубитељи Књиге сатима листали прашњаве књиге и часописе у антикварницама, сада су ноћни клубови. Издавачких кућа практично више нема. Оне друштвене приватизоване су и добиле неку нову намјену, окренуле се више трговини, као уосталом и приватне издавачке куће које углавном служе за то да од аутора наплате објављивање њихових књига како би се нешто зарадило да власник објављује и своја дјела. Књиге поезије више нико не купује, а читају је само посвећеници, као апостоли у доба зачетка хришћанства, по катакомбама. Књижевни часописи полако одлазе у историју. А писци? Ко на њих још мисли! Ако су успјели да се „углаве“ и какве жирије, онда се међусобно награђују, а ако су изван тих кругова, онда су и ван интересовања књижевне критике. Упркос свему томе, они ипак пишу и довијају се како знају да штампају своја дјела.

Све то уочава пјесник суптилних осјећања и о томе пише мајсторски „скројене“ кратке, рјеђе дуже приче, често са неочекиваним завршетком, што само разбуктава читаочеву радозналост. Покаткад те лирске минијатуре остану на нивоу драгоцјеног, код нас помало заборављеног записа, цртице, а покаткад се прометну у пјесму у прози. Било да се у њима појављују стварне личности, некад с правим а некад с промијењеним именом, било да су узете из свијета имагинације, Тодоровићеве прозе никога не могу оставити равнодушним. У читаочевој (под)свијести оне још дуго живе и након прочитавања.

Писцима, који из својих чемерних живота циједе стихове и прозне реченице, на неки начин су слични старице и старци, јунаци већ броја прича у збирци Сандук пун таме. И они су препуштени сами себи, усамљени, остали на запарложеној земљи, са псом и понеким домаћим живинчетом као јединим саговорницима, док су им се дјеца разишла свијетом. Сами су и кад су у градској вреви, у аутобусима градског саобраћаја, у возовима када некуда крену, на станицама које су симболи пролазности и својеврсне пијаце људских судбина. У сталном су страху да ће скончати негдје гдје их нико данима неће наћи.

Писцима и старцима М. Тодоровић придружује и сродне радничке душе. Они живе у баракама, граде путеве, копају тунеле, хране се и пију у радничким мензама, живе од обећања, клањају се или пркосе углавном неписменим и неспособним шефовима, свједоче одумирању радничког самоуправљања упоредо с одумирањем социјалистичког друштвеног поретка, али су опет пуни живота, склони хумору...

Када у неким причама саркастичном оштрицом дубоко засијеца у болесно ткиво друштва, Тодоровић нуди фино освјежење у виду сатиричног погледа на свијет, протканог ненаметљивом иронијом. Још веће освјежење зрачи из прича које говоре о нзненаданим љубавима у зрелом, чак и поодмаклом животном добу.

Тодоровић прича питко, увјерљиво, као да приповијест везе уз огњиште, сочним језиком, кратком, језгровитом и проходном реченицом. Порука и поука су му ненаметљиве; читаоцу оставља да их налази и тумачи према свом поимању свијета. Као да жели да потврди да је у књижевности све поезија, не труди се да успостави оштру границу између пјесме и приче. Уосталом, и чему те неприродне границе?! – као да поручује ова књига.

Вратимо се већ постављеном питању: Имају ли Књига и књижевна Ријеч у њој икакву будућност? Судећи по збирци кратких проза Сандук пун таме Мирослава Тодоровића – имају, па овој зато треба пожељети срећан пут у читалиште!

Бања Лука, 11. 3. 2017. 

______________________________

*Сандук пун таме је на свом блогу огласио  Горан Ранчић

  

piriblogerus.blogspot  21. фебруар 2017.

                   

горан ранчић

рађање

Анђео мој узима ме под крило

Дубоко ме зарива у ништавило

Анђео мој од бола урликну

И ватром испуни просторе

И покушаваше да убије пепео

Човека којег се не одричем

Али он излете ненадано

Испод крила мог анђела

Тако сам удахнуо свемир

И мрак испуни моја плућа

Никада ме више неће родити

Јер неће умети да се врати

Драган МАРКОВИЋ - ГЛУВО ДОБА

ПРТИНА

Отвори врата и прозоре,

прошапута,

жудим заумне просторе,

а нигде пута.

Гле, танка ми се пртина

указује,

освиће Реч у прстима,

рука празнује.

МУК МАТЕРЊИ

Сам сам на овом разјапљеном свету,

сам сам под овим небом окорелим,

што имам носим у црном сепету,

што немам псима и птицама делим.

Сам сам у овој вероломној ноћи

из које жагре очи грозничаве,

проблеснем каткад у јеткој пуноћи,

па се распрхнем у мисли тричаве.

Лакше је било искобељати се

из свих матерњих тврдих тескобнина

него ли туђе немуштости присне

жегнути у плам рођених огњина.

Пре него што се збуде неминовно

и Огледало прозре сопственика,

закопаћу се у дисање словно

из кога свитац сумње сив светлика.

ПУТНИК

Није ли то тај пут, никад просечен,

у само средиште сумње запућен,

свим птицама свих небеса посвећен,

кренеш ли њиме – сит ти стих, а ти раскућен.

Јесте безизгледно уздање да ће

насеобина сна да те одржи

у изнудици да подневно саће

полен трагалаштва зазрнчи у срж сржи.

КРИТИЧКИ ПОГЛЕД НА ПОЕЗИЈУ ГУСТЕ ЗРЕЛИНЕ

КРИТИЧКИ ПОГЛЕД НА ПОЕЗИЈУ ГУСТЕ ЗРЕЛИНЕ

Душан Стојковић: Рукопис живота – Критика о поезији Мирослава Тодоровића, Народна библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2016.

Тек када се на једном мјесту, међу корицама једне књиге, нађу критичка сагледавања опуса  једног књижевног ствараоца, онда се о његов дјелу може стећи цјеловитија слика и, што је још важније, то може заинтригирати могућег читаоца да посегне за његовим књигама. Након што је 2010. године објављен зборник о његовом стваралаштву И тамно и дубоко, у издању Народне библиотеке „Стеван Сремац“ у Нишу, појавила  се и друга књига обједињених критичких осврта о новијим пјесничким збиркама Мирослава Тодоровића, насловљена Рукопис живота– Критика о поезији Мирослава Тодоровића. Зборник је приредио неуморни и увијек поуздани Душан Стојковић, који је написао и језгроовит, али по ономе што садржи и исцрпан предговор, насловивши га Егзистенцијална и есецијална поезија Мирослава Тодоровића.

У овом брижљиво припремљеном зборнику нашла су се четрдесет четири приказа о десетак књига, објављена претходно у „Дану“, „Трагу“, „Међају“, „Савременику“, „Летопису Матице српске“, „Стремљењима“, „Слову“, „Градини“, „Бдењу“, „Унус мундусу“, „Књижевности“, „Књижевним новинама“, „Народним новинама“, „Корацима“ и другим листовима и часописима, те на разним порталима и блоговима. Ове текстове потписује безмало тридесет аутора, углавном цијењених књижевних критичара и пјесника.

Мада обимом невелик, предговор Д. Стојковића баца снажан сноп свјетла колико на рецепцију Тодоровићеве поезије, толико и на саму поезију за чијег ће аутора написати да је „досегао оно што се тешко досеже – густу зрелину“. Он даље наводи да у Тодоровићевим пјесмама „врве пејзажи“, да је у њима уочљива „антејска везаност за земљу, могуће највећма, после оне Вељка Петровића, у свеколикој српској поезији“. Тодоровићев пјеснички опус, тврди Стојковић, свакако није окончан, али је без сумње заокружен. „Комплетно његово песничко дело чини једну јединствену, за сада, само на први поглед раздешену, самосвојну, мајсторски цизелирану књигу која је сачињена из неколико лирских рукаваца“, пише он и закључује да бисмо оно што остаје да траје од поезије М. Тодоровића несумњиво могли „окрстити као болну тишину светлости“. Томе додаје да ову поезију карактеришу меланхоличност, медитативност, химничност, барокна сликовитост, афористичност и неспорна дубина. Анализирајући осврте уврштене у овај зборник, Стојковић закључује да се ријетко када, „посебно у последње време, на нашој критичарској позорници говорило овако поштено. Ретко када је, посебно у последње време, наша поезија била овако срчана и промишљена у исти мах.“

Како и Стојковић примјећује, у критичарском фокусу највише и најцјеловитије је освјетљавана збирка Ветар понад гора, објављена прво у часопису Унус мундус (2010), затим у СВЕН-у, Ниш (2011). Зато ћемо и ми овдје посебну пажњу посветити сагледавању овог дјела, тим прије што је немогуће у једном приказу истаћи шта је најбитније написано о десетак књига из пера великог броја аутора.

Приказујући ову збирку у Летопису матице српске, аутор ових редова је записао: „Тодоровић у поезији завичај и природу која пулсира у његовом крвотоку ваја уткивајући у њих мноштво непатворених пјесничких слика, од којих се готово свака извија у неистрошену метафору.“  По Жарку Ђуровићу, природу у Тодоровићевој поезији треба посматрати „из угла посебне припадности њеним добрима, која приањају за душу као лишај за камен“. Пјесник природу прихвата „као екстатични призив доживљаја пунине“. Ђуровић луцидно закључује да Тодоровић припада оном кругу пјесника који „вјешто умножавају идеје“, наглашавајући да пјесник у збирци Ветар понад гора „није испуштао из руку господарање снохватним атласом унутрашњих ријечи и визуелизованих слика фиксираног амбијента“.

Док Мирослав Радовановић сматра да се у овој збирци све границе између реалности предјела и сна бришу пред навалом свјетлости, дотле убједљиви Анђелко Анушић тврди да се овдје „природа доживљава као праслика / праобразац и станиште вечности“, другим ријечима – станиште поезије. Дочаравајући корелативе између Тодоровића дјечака и пјесника старца, Анушић пише: „Позни поглед из завичаја на, сада ништавни/ бедни рашчитан/ растајени свет јесте поглед са вечно младе линије хоризонта са које се све јасно и далеко види и довиђа.“ Закључује да је лирски јунак Тодоровићеве пјесничке књиге – вјетар, „божанство, Демијург, Бог; његов хуј непрестаног Творчевог делања“, он је „својеврсна ода радости, али и опомена“, пише пјесник о пјеснику и закључује да је Тодоровић „створио лирску књигу витменовске оптике и сродности“.

Поезија М. Тодоровића, по мишљењу Стане Смиљковић, „својом енергијом казује много неизречених истина речју и тишином“, тим прије што су звуци у овим пјесмама „знаци који имају моћ трансформације неживог у живо, непостојећег у постојеће“. По Милијану Деспотовићу, посебна драж ове књиге јесте језик „преузет у метафоричности из природе“, а Милутин Лујо Данојлић сматра да је мало оних „који као овај песник верује у спасилачку моћ поезије“. Пјесник Адам Пуслојић, с мање или више успјеха трагајући за кључем помоћу којег би ушао у ову поезију, ипак закључује да је М. Тодоровић „стигао на свој аутентични, копаонички врхунац и тиме је јасно омирославио наше савремено песништво“.

Д. Стојковић сматра да је (и) збирка Ветар понад гора Тодоровићев „(и)спис природе“ и додаје да су ријечи-теме ове збирке: „небо; тишина; светлост; земља; пролеће; зрно; трава; мирис; ветар; хуј; гавран; дрво; јабука; трешња; лист; завичај; кућа; видело; реч; песма; дашак. Уз то, песник стално пред очима и мишљу, има будућност која се непрекидно сужава и вечност којој би се хтело – узалудно, осим када је о највећима реч – упутити свако људско биће.“ Никола Тодоровић, пак, истиче да је ова збирка још једно Тодоровићево „препознавање вечног, књига песама о сећању, трајању и завичају“. Збирка, по Мирославу Радовановићу, „представља јединствену мисаону целину остварену лирско-прозном техником у којој поједини лирски фрагменти у прози 'нарушавају' стиховну композицију, али и они су остварени са свим одликама ритмичког понављања (рефрена) карактеристичног за ненатруњну поезију“.

То су само нека критичка запажања о Тодоровићевој збирци Ветар понад гора која је изазвала велику пажњу књижевне јавности. Занимљиво је да се критичари углавном слажу у оцјенама тематско-мотивске основе ове поезије и о њеној умјетничкој остварености. У приказима је, стиче се можда и неоснован утисак, већа окренутост рефлексивности него лиричнсти која проистиче и из аутобиографске потке у којој дјетињство (заправо, сјећање на дјетињство) чини најјачу основу. Када се ови текстови, скупљени на једно мјесто, прочитају у даху, стиче се утисак да један из другог произилазе и један у други увиру, те да тако заједно чине цјеловиту студију о вриједној пјесничкој књизи.

Како рекосмо, немогуће је макар назначити сва критичка запажања о новијим Тодоровићевим пјесничким књигама, али ипак треба истаћи да су неке од њих привукле посебну пажњу. Занимљиво је да је збирка хаику пјесама Шум и лахор, својеврсна „пјесмарица  природе“, у којој Тодоровић, по мишљењу овог приказивача, пјесме које око нас трају од Постања само записује оловком или кљуном дјетлића, имала посебу рецепцију. Тако Драган Ј. Ристић наглашава да хаику код М. Тодоровића „настаје спонтано, из комуникацијског односа песника и природе“, а сви његови хаику тренуци његов су „унутарњи глас“ у којем се огледају и перцепција и сензација. „У Шуму и лахору свака хаику песма је вода на чијој површини стоје обриси слика из природе, али испод које се крије дубина песничке мисли вечно окренуте добру као једино могућем принципу, ономе који рађањем и вечним обнављањем пркоси злу и црним пролећима“, сликовито закључује Милица Миленковић, док Милунка Митровић у овој збирци види „стихове ванредне лепоте и осећајности“.

И о другој збирци  хаиху пјесама Лепет крила мишљења су непо-дијељена, јер: „Хаику терцине Мирослава Тодоровића се не читају, оне напросто са страница књиге прелазе у читаоца; то су пјесме које се (у)дишу.“ Миленко Д. Јовановић пише да пјесник своје хаику стихове, „лирске изливе“, истискује „из саме изнутрице свог одбаченог ега“, а Анђелко Анушић метафорички наговјештава да Тодоровић своје терцине исписује „све у славу њеног божанства Природе (и дабоме, њеног Бога Творца). Њених знаковитих појава и објава, тајни и суштина, порука и посланица, сазвучја и светлости, лахора и пухора, шумова и тишине, лепета и трепета, мена и промена.“                                                

Збирка Божја визура, у којој Тодоровић не опјевава оно о чему клеше стамен стих, него пјева из суштине бића (он пјева земљу, птичји пој, жубор Моравице, биљку коју загрће земљом), нагнала је Стану Смиљковић да устврди да он овом књигом исписује своју пјесничку и животну аутобиографију и да лирско-наративно ткиво које при читању разумијевамо, „слави Бога – живот – смрт“. Ишчитавајући ову пјесничку књигу Љубиша Ђидић закључује: „Свој лирски свитак Тодоровић одвија у малим лирским нарацијама, без великих експресивних потреса, без енигматичних асоцијација, непрозирних симбола, недоречених речености.“ Главна намјера  је пјесника „да у свету митова, мора и ветрова једноставно хода“, химнично закључује Иван Цветановић.

И Грчка свеска наишла је на добар одзив критичарских пера. Тврдњи да је цијела књига изграђена на грчким мотивима, на неким невеселим сликама свакидашњице, „на крхотинама старих митова као комадићима некада јединствене мраморне целине“, Братислав Р. Милановић додаје проницљив закључак да су у овим пјесмама „измешани узвишена прошлост и тривијално, сирово, простачко, варварско свакодневље, стари митови и савременост са својом новом митологијом“. Море и небо, под Олимпом, двије сличне а различите плавети, таласају се стиховима ове књиге, а Д. Стојковић у свакој пјесниковој слици распознаје вишеслојност и поливалентност, уз тврдњу да је Тодоровићева лирика „у бити рефлексивна, једна од најрефлексивнијих у целокупном савременом српском песништву“. Иванка Косанић наглашава да ова књига „открива лепоту путовања, чудовишну и прекрасну везу лепоте и потребе за песничким стварањем, за песмом“. М. Деспотовић пише да је Тодоровић „песмоеванђелац духа песме и визуелне слике“, док Мићо Цвијетић разложно тврди да Грчка свеска „није обичан путнички бедекер већ духовно просветљење за песника, пловидба кроз простор и време, стварно, митско и метафизичко“...

Када би се о поменутим и другим Тодоровићевим књигама казала макар по једна реченица из текстова обухваћеним зборником Рукопис живота  из пера Мирослава Лукића, Мирољуба М. Стојановића, Зорана Вучића, Миодрага Мркића, Недељка Богдановића, Љубише Радовановића, Душана Мијајловића Адског, Бориса Лазића и других, опет би приказ ове вриједне књиге био непотпун. Довољно је, на крају, рећи да су нам овакви зборници и те како потребни, како бисмо, између осталог, сагледали то што је пред нама у овом тренутку, а за будућу историју српске књижевности остављали траг о данашњем књижевном стваралаштву.

Ранко Павловић

Песник и његов неспокој

Песник и његов неспокој

ПЕСМА КАО ВЕЧИТИ ЗОВ

О награђеној песми („Златна струна“ Смедеревске песничке вечери“) и новој књизи критика  (приређивач Душан Стојковић: „Рукопис живота“, Народна библиотека „Стеван Сремац“, 2016.  Ниш) о поезији Мирослава Тодоровића

Некако у исто време, два значaјна догађаја у песничком животу Мирослава Тодоровића: у оквиру 47. Међународног фестивала поезије „Смедеревска песничка јесен“ добио је награду „Златна струна“за песму „Песма коју никада нико није написао.“

Изашла је и књига критика о његовој поезији „Рукопис живота“ коју је приредио Душан Стојковић. Књигу је објавила Библиотека „Стеван Сремац“ у Нишу која је тиме заправо проширила и обогатила смисао и суштину сопственог издаваштва  и иначе и све богатију и разноврснију  делатност.

Тридесетак аутора критика (неки и са неколико) покушавали су да „виде“ суштину егзистенцијалне и есенцијалне поезије  песника који у  двадесетак књига трага за смислом  поезије, како је добро приметио Душан Стојковић и насловом књиге, као свог „рукописа живота“. Тодоровић је песник који је изабрао да трага за смислом поезије у времену, језику и култури, свестан њеног трајања, преплитања и игре вечите повезаности  у мисији између архетипског и  будућег, дожи-вљеног и сањаног, несавршеног и савршеног, коначног и бесконачног, људског и божанског. Између мрака и светлости, тишине и говора, смрти и живота. Јер за Тодоровића песма је као вечити зов. Као да је његов „космички смер“ песма  која настаје „између неба и земље“, надахнућа  „одозго“ и лепоте која је упркос свему могућа на овој човеку дариваној земљи.Јер овај песник верује  да је лепота бескрај  дариван човеку само као специфична, „лепа“ туга у трагању за смислом у сопственој коначности.

 А то је заправо покушај да се и песмом обухвати неизрецивост света (Марине Цветајеве) али и трага за јединственом ненадмашном суштинском „Песмом коју никада нико није написао“, као својом и вечитом, а можда по значају и смислу заједничком и нашом у сопственом доживљају, којом би, као крајњи циљ, у идентификацији, себе пронашли у песми и заволели је...И док критичари покушавају да открију егзистенцијални и есенцијални смисао Тодоровићеве поезије, он има свој смер. Он је првенствено у  (Тагорином) неспокоју, али чини се и неспокоју сваког човека, посебно стваралаца, за немогућим, можда и никад освојивим и остварљивим. Али увек потребним да би живот добио смисао.

Такав песнички кредо је и у награђеној песми која је добила своју златну струну чији наслов „Песма коју никада нико није написао“ наговештава вечито људско (и песничко) питање о нечему што би спојило пролазност и вечност, несавршенство и савршенство, таму и светлост, земаљско и небеско. У вечитој дихотомији света и живота. И у награђеној песми и сам Тагоре, „на самртном часу / Молио Господа да га још остави у животу / Да напише песму коју је желео / 6000 песама били су покушаји да се / Напише само једна песма / Песма унутрашњег збивања.“Песму живота, као рукопис живота, као „унутрашње збивање“, невидљиво а јако у сваком уметнику, песнику, када ствара своје дело - песму.

А како одолети том невидљивом јаком зову! Песник Тодоровић, не одупирући му се, верује у моћ речи и књиге, попут библијске мудрости из Јеванђеља по Матеју, коју користи и за мото  књиге „Земаљско и небеско“: „Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи“,.То трагање за правом речи и за правом, савршеном песмом, као вечита потреба и мука, „као обавеза онога који се дружи са свецима“ (Сиоран),“уз осећање да си све и очевидност да си ништа“ (Пол Валери),тај немир као невидљива снага мами песника „да пође иза линије хоризонта.“ Ка песми „савршеној као јутарња светлост што/ Таму  ноћну  универзално бистри / У слику дневну коју онај пећински песник /Оком стихова у / Цртеж вечности претвори“.

У аутопоетичком тексту поводом књиге „Потоња верзија“ песник Тодоровић „признаје“, да је писање за њега трагање, нека врста императива душе да и он, као и други песници „пише собом“.И док веома тачно и лепо приређивач књиге критика  Стојковић, Тодоровићеву поезију види „као болну тишину светлости“, песник би да и читалац то прихвати и разуме.У потрази за „љескавом светлошћу“,озарењу и спокоју када се песма роди, н се обраћа и читаоцу:“Верни мој читаоче ако л /Чујеш само светлости дашак / Из стихова које у себи налазиш/ Поезија је нашла свој дом / И живот кроз векове  /Љеска се у огледалу том /Твом и мом.(„Песма коју никада нико није написао“)

Тако и награђена песма и књига критика постају позив на читање посебно онима који и сами трагају за „љескавом „светлошћу иза линије хоризонта. Као, бар делом, и смислом сопственог живота.Док песник Тодоровић верује у палимпсест као вечни зов и потребу сталног настајања  нових књига на старим и исписује и свој сосптвени  као рукопис живота.

                                                                            Иванка Косанић