Песник и његов неспокој

Песник и његов неспокој

ПЕСМА КАО ВЕЧИТИ ЗОВ

О награђеној песми („Златна струна“ Смедеревске песничке вечери“) и новој књизи критика  (приређивач Душан Стојковић: „Рукопис живота“, Народна библиотека „Стеван Сремац“, 2016.  Ниш) о поезији Мирослава Тодоровића

Некако у исто време, два значaјна догађаја у песничком животу Мирослава Тодоровића: у оквиру 47. Међународног фестивала поезије „Смедеревска песничка јесен“ добио је награду „Златна струна“за песму „Песма коју никада нико није написао.“

Изашла је и књига критика о његовој поезији „Рукопис живота“ коју је приредио Душан Стојковић. Књигу је објавила Библиотека „Стеван Сремац“ у Нишу која је тиме заправо проширила и обогатила смисао и суштину сопственог издаваштва  и иначе и све богатију и разноврснију  делатност.

Тридесетак аутора критика (неки и са неколико) покушавали су да „виде“ суштину егзистенцијалне и есенцијалне поезије  песника који у  двадесетак књига трага за смислом  поезије, како је добро приметио Душан Стојковић и насловом књиге, као свог „рукописа живота“. Тодоровић је песник који је изабрао да трага за смислом поезије у времену, језику и култури, свестан њеног трајања, преплитања и игре вечите повезаности  у мисији између архетипског и  будућег, дожи-вљеног и сањаног, несавршеног и савршеног, коначног и бесконачног, људског и божанског. Између мрака и светлости, тишине и говора, смрти и живота. Јер за Тодоровића песма је као вечити зов. Као да је његов „космички смер“ песма  која настаје „између неба и земље“, надахнућа  „одозго“ и лепоте која је упркос свему могућа на овој човеку дариваној земљи.Јер овај песник верује  да је лепота бескрај  дариван човеку само као специфична, „лепа“ туга у трагању за смислом у сопственој коначности.

 А то је заправо покушај да се и песмом обухвати неизрецивост света (Марине Цветајеве) али и трага за јединственом ненадмашном суштинском „Песмом коју никада нико није написао“, као својом и вечитом, а можда по значају и смислу заједничком и нашом у сопственом доживљају, којом би, као крајњи циљ, у идентификацији, себе пронашли у песми и заволели је...И док критичари покушавају да открију егзистенцијални и есенцијални смисао Тодоровићеве поезије, он има свој смер. Он је првенствено у  (Тагорином) неспокоју, али чини се и неспокоју сваког човека, посебно стваралаца, за немогућим, можда и никад освојивим и остварљивим. Али увек потребним да би живот добио смисао.

Такав песнички кредо је и у награђеној песми која је добила своју златну струну чији наслов „Песма коју никада нико није написао“ наговештава вечито људско (и песничко) питање о нечему што би спојило пролазност и вечност, несавршенство и савршенство, таму и светлост, земаљско и небеско. У вечитој дихотомији света и живота. И у награђеној песми и сам Тагоре, „на самртном часу / Молио Господа да га још остави у животу / Да напише песму коју је желео / 6000 песама били су покушаји да се / Напише само једна песма / Песма унутрашњег збивања.“Песму живота, као рукопис живота, као „унутрашње збивање“, невидљиво а јако у сваком уметнику, песнику, када ствара своје дело - песму.

А како одолети том невидљивом јаком зову! Песник Тодоровић, не одупирући му се, верује у моћ речи и књиге, попут библијске мудрости из Јеванђеља по Матеју, коју користи и за мото  књиге „Земаљско и небеско“: „Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи“,.То трагање за правом речи и за правом, савршеном песмом, као вечита потреба и мука, „као обавеза онога који се дружи са свецима“ (Сиоран),“уз осећање да си све и очевидност да си ништа“ (Пол Валери),тај немир као невидљива снага мами песника „да пође иза линије хоризонта.“ Ка песми „савршеној као јутарња светлост што/ Таму  ноћну  универзално бистри / У слику дневну коју онај пећински песник /Оком стихова у / Цртеж вечности претвори“.

У аутопоетичком тексту поводом књиге „Потоња верзија“ песник Тодоровић „признаје“, да је писање за њега трагање, нека врста императива душе да и он, као и други песници „пише собом“.И док веома тачно и лепо приређивач књиге критика  Стојковић, Тодоровићеву поезију види „као болну тишину светлости“, песник би да и читалац то прихвати и разуме.У потрази за „љескавом светлошћу“,озарењу и спокоју када се песма роди, н се обраћа и читаоцу:“Верни мој читаоче ако л /Чујеш само светлости дашак / Из стихова које у себи налазиш/ Поезија је нашла свој дом / И живот кроз векове  /Љеска се у огледалу том /Твом и мом.(„Песма коју никада нико није написао“)

Тако и награђена песма и књига критика постају позив на читање посебно онима који и сами трагају за „љескавом „светлошћу иза линије хоризонта. Као, бар делом, и смислом сопственог живота.Док песник Тодоровић верује у палимпсест као вечни зов и потребу сталног настајања  нових књига на старим и исписује и свој сосптвени  као рукопис живота.

                                                                            Иванка Косанић