Емоционално-мисаоно распевавање Стојана Богдановића

Емоционално-мисаоно распевавање  Стојана Богдановића

          Драги Стојане,

          одавно смо престали писати писма, све се свело на папске бреве на фејсбуку. Често празне и углавном доколичарске. Да није пошиљки са књигама и крвопијских рачуна, поштар не би свраћао до моје куће. Претпостављам да је то свуда тако. Када  поштар донесе књигу, обавезно попијемо нешто у то име. Разлог за то није мали. Неке од књига је позајмљивао на читање.

          Надам се да нећеш замерити мојој слободи да, овом приликом, пишући ти писмо, кажем неку реч о твојој поезији, и поезији уопште истовремено,  из простог разлога јер осећам да твоја поезија достиже то што се од поезије очекује. О прози и завичају - други пут. Или би о томе било сврсисходније уз "кавенце и рећицу", па да се испричамо до миле воље. Могли бисмо и поштара позвати, што да не,  да нам се придружи, јер и он је нека врста саучесника у свему, а можда и он пише.

          Никада нисам био задовољан тумачевом сликом, у намери да се интелектуално досегну тајне нечијег поетског језика, јер дубоко у својој рационалности знам да је то немогуће. Зато је врхунац моје спознаје једна сићушна тачка ослобођена окова књижевне теорије. Увек бих отварао срце и, изложивши га космичкој прашини нечије поезије ( сада твоје),  из тог препуштања осетио акумулиране емоције у стиху и један сићушни делић песникове вечности који задамари и у мојој души. То и сада, овим писаним реаговањем,  чиним схватајући да поезију свако може покушати да спозна, али је не може спознати, али јој се може изложити. Ако у прилог томе знамо да су стари Грци песнике сматрали тумачима богова, онда било какво образложење о могућности досезања песникове надахнутости и тумачење тумача иде до безнадежног усуђивања или бесмисла. Ако се усудиш, иако свестан да упадаш у замку, па покушаш да неки делић поезије артикулишеш и засниваш то на личном космосу и виђењу поезије, другачијем од свих књижевних теорија, мораш се припремити за реакције које се заснивају на виђењу оних који су учењаци, али не и мислиоци. Затрпаће те цитатима туђих мисли. Углавном су то мисли ''великих имена''. Што веће име, то им се чини цитат оправданијим, и сматрају то истином. Али то су, ипак, само туђе мисли, можда громадне и актуелне у прошлости, али апсолутно небитне за поезију овог тренутка.

          Ако се сложимо да је поезија  несвакидашњи начин језичке акробације у описивању виђења доживљеног и постојећег, али не и само тога, већ и оног ухватљивог само посебном људском оку и уму које поседује само уметник, већ смо на корак од осећања која носи. Простори у којима егзистира поезија  су недогледани - бесконачни, и, наравно, није довољна само жеља за тим пространствима. Може се устврдити да свака опробаност у поезији није довољна да постане свемир за себе. Али, ако то јесте, ако је посебан свемир као овај случај, онда је доиста реч о поезији обдареној посебношћу и препознатљивошћу. Наравно, не препознатљивошћу у смислу недостатка оригиналности, већ је реч о особености изражаја. До краја одгонетнути и дефинисати шта је то поезија, вероватно је немогуће, као што је немогуће до краја одгонетнути жену. Тако у овом наклапању о поезији долазим до спознаје која се сама наметнула -  светог троугла: поезија, живот и жена. Треба се ослонити на то да је поезија живот. Треба је живети и љубити њене речи као што се љуби вољена жена док те убијају, док те не одведу у вечно постојање, или те роде опет; у тренутку када неко посегне за књигом и када се емоција која је покренула свемирски вртлог претвара у мисао,  па опет претвара у емоцију.  Тако се песник и поезија препознају, и почну да се стварају, и остварују у свом посебном простору. Зато поезију не треба тумачити,  већ, једино исправно, осећати је - живети је. Препустити своје биће и уздигнути се. Тада поезија ствара песника у неком ко је имао храбрости, и ко је нашао начина да отвори себе и оствари се у другоме. Тако се песник усељује у туђе душе и тако може опет да оживи. Тако време губи своју измишљеност и нестаје, чак и у поезији у којој је подметнута, или уметнута та реч - време.

          Да је другачије не бисмо могли ми - читаоци, осетити свеприсутност у твојој поезији када Олимп и Сува планина постану једно, када први пољубац открива жену, када се та жена васкрсава кроз поезију, када се стапају и постају једно, када те жена рађа, када песник постаје живот, када живот постаје поезија. Увидевши то прожимање свеприсутног, постајемо свесни да је песника загрлила  вечност. Док је живота, док је речи, док је жена - он постоји.

          Наизглед једноставна формула троугла у поезији, или ако хоћете - тројства, може нас одвести и на странпутице, јер поезија најчешће нуди могућности, не и одговоре или решења. Иако је твоја поезија писана математичком прецизношћу и продубљеном једноставношћу, прочишћена до есенцијалности, ипак, оставља и промку ка странпутици (а странпутице могу бити неодољиво слатке и помамне), јер поезија је раскрсница, не једини пут, не један пут, и може нас одвести у ненаслућеност, можемо се обрети у непознатом.

          Како год, понављам,  једино јој се можемо препустити. Ако то не учинимо, нећемо достићи последњи стадијум поезије када нас поезија чини песником, а да нисмо записали ни један стих. Наравно, може се левитирати тик изнад земље, и никад не видети очима које то гледале су, јер се уздигоше, и никад не осетити срце под грлом које беше тамо, и никад не осетити моћ оркана или снагу циклона, лепоту ватре док гориш, дубину подрхтавања утробе, таму растројства... свега што жена јесте, свега што живот јесте, свега што поезија јесте.

          Ту се коб жеље разистињује, ту на врху планине где се играш речима, тамо где се неки никада неће попети ни с великом муком научености. Узалуд труд њихов биће - јер поезија се не да научити, ни достићи. Поезија је од оних жена које дођу и кажу: Твоја сам. Другачије не бива.

          Догурао си свој камен до врха, и ту на врху, у хладу камена отклесаш поезију, и свака реч одјекује од силине ударца о камен, и полако дробиш свој камен, и сачињаваш поетске мозаике поигравајући се људским наумима и поривима у тој волшебној игри кад срце претвараш у мозак, када посежеш за свим оним што испуни речи, и претвара емоцију у мисао, и обрнуто.

          Скидајући хаљину поезији, и грубо је тумачећи, неки ће устврдити да је поезија садржина и форма. И то је све! У тој памети, пренебежући истину као најважнију, на тај начин дотичемо неопходно  присуство моралности  у поезији. Јер треба имати среће, (многи је узалуд дозиваху) да принцеза песма покуца на нечије срце, да се кроз калеидоскоп мисли угледа емоција, да се пред нама преобрати, да се претвори у лек и лечи наше непознанице. ''Песник је тај човек,  који лечи људство од болести о којима медицина никада неће ништа знати'' - примети Драинац, али само ако казује истину - додао бих. То што проналазим у твојој поезији. Лично, никада, или врло ретко сам пристајао да само мисао може бити поезија, да је могуће дестиловањем досегнути мајсторију покушаја да се поезија укалупи и тако протумачи као нешто што је могуће зауздати. Плес емоције и мисли, прожимање лета два лептира, чија нечујна крила изазивају свемире да вечито брује и стварају  нове светове носећи тим тананим крилима сву тежину стварног живота и успешно понирати у тајне живота без сумње у истинитост речи, без шпекулације... као жена и човек - једно без другог не постоје.

          Плени ме што  успеваш да, у наизглед  једноставном формом и свакодневним људским мотивима, обогатиш емотивно-мисаони садржај поезије. Све речи, сваки стих, сублимира набој свакодневнице  ма која тема била. Не, није пријатељско претеривање, само се загледајте у данашњу поезију, или оно што неки мисле да јесте поезија, и видећете колико безсадржајних речи, колико стихова празних на трпези трућања и измишљања, колико само празних кованица има, речи које треба да надокнаде емоцију и мисао у стиху.  Свака реч мора да буде испуњена, никако шупља и измишљена. Изложеност песничког бића метеорима живота  рађа испуњене речи, непоштеђивање срца и ума тих страшних кратера лепоте и начин како пренети ту своју изложеност читаоцу, како му отворити очи, срце и ум да упије божанско из стихова. Ако песник то успе, онда јесте песник, макар се служио и иронијом поред свега, као што ти неретко чиниш. Ту је заправо извор моћи речи. Моћ речи... Моћ певања... Моћ свемоћи... Сусрет са божанским... Моћ видовитости! Све остало су алати, у служби поменутог,  поетисања и пискарања.

          Увек сам сматрао да је песник извршио своју оправданост постојања и исписивања поезије ако макар један читалац,  с времена на време, посегне за његовом књигом. Свако се, ко је иоле мало заробљен поезијом, враћа песнику који може да га додирне речима, да га стихови ухвате за руку и поведу. Зато, само ти певај. Певај, Стојане, о било чему! Твоје ћу књиге држати увек на дохват руке.

Остај ми живо и здраво!

Горан

Калџерело, среда, 13. јул 2016.  

Горан Ранчић - ОДЛЕТАЊА

Одлетања

Јер ја бдим над тобом

Док се гасе звезде и мир

За којим чезнеш доносим

У светлу настајања новог

Јер ја бдим над тобом

Моја су крила и твоја

Светлост моја су речи

Које ти данас даривам

Да их олако просипаш

Не плачи над извором пресахлим

Мир за којим чезнеш доносим

Бескрилни ја сам одувек

Али бесконачно летим

Лакоћом коју доноси

Срце дечјих снова

Дотакнутих светлом тишине

Јер ја бејах у твоме телу

Лакомисленом надом једрећи

Вазносећи се твојим крвотоком

И горех пределима које гледаш

-рече Махасијах

Док бејаху речи

Мишљах да ме било

Док је гласова предака

Биће и песме

Мирослав Тодоровић- ГРЧКА СВЕСКА

ВИДЕЛО СПИСА

СТАДО говеда на пропланку

Чобанин са штапом под шеширом

Мотрим призор којег се сећам

У раној биографији стадо оваца  још се чује

Родни крај Аристотелов

Је ли ово призор из тог времена

Шта се збило између два листа

Два дашак  миленијума

На пропланку у маслињаку

Стадо говеда мирно пасе

Путем брује аутомобили

Водитељка казује о некдашњим

Ратовима и боговима што приче још држе

Стадо говеда је стварнији призор

Светлост се над списом распрскава

Око песме друге призоре открива

На пучини списа мисао талас

И  страницу ову  прекрива

 МОТРИМ ПЕЈЗАЖЕ

У РОДНОМ месту Аристотеловом

Окамењена тишина полиса

Сабрала  хук историје

Само песма чује шта је било

Таласи светлости видик заклањају

Мотрим пејзаже  које је гледао Аристотел

Сенке Атоса  и неба плавет

Хуј мора мотрим таласе као

Векове као народе

На обали списа древна књига и

Сенке тишине слове

Историја што опомиње

Све што камен памти

Зрачак светлости

У одсјају  са камена

Чујем

На разгледницима  Аристотел

Путује светом носи поздраве

Преко списа талас

Белина празна остаје

За нови запис

Из свете  приче  слуша  одсјаје

Данас

ПОСТАМЕНТ ПЕСМЕ

НА тргу Аристотеловом

Аристотел на постаменту седи

У левој руци свитак држи

И ја сам поред њега

За фотографију успомену

Са свеском стихова у настајању

Иза нас кафићи  Жамор вавилонски

Јата голубова по плочнику

Туристи  пролазе застају фотографишу

Море  се љеска

Пљушти светлост небеска

Аристотел се у скулптуру вазнео

На постаменту седи о времену

Палимпсестно запис 

И моја о томе свеска

Слушам филозофију камена

У визији стихова

Свевремена тишина  векова

Палимпсестно све  плави

Поред Аристотела, 3. 9. 2015.

горан ранчић- раскајавања

раскајавања

не брани ми

да припадам свом залудном сну

који се огрта непотребним стихом

док ме узалудност пчеелињег лета

гуши и растужује бесконачно

док ме озвездавају простори

наслућених не и виђених даљина

не брани ми

кап мастила из крвотока песме

помешану са страшилима јутра

отирући паучине засвођенице

на очима анђела док перем руке

крваве на кладенцима ироније

које исмевају постојање рата

не браним ти

да се гнушаш свог лажљивог срца

и плачеш због твојих речи песниче

које покосише ватром траву истине

донесећи размиленим мравима пепео

и просипајући га у срце њихове жеђи

у очи њихове које сањају водоскоке    

    

горан ранчић- ЛЕПЕТАЊЕ

Цртеж- Припреме за рат, Г. Ранчић.

Лепетање

оно кад бејах анђео милосрдни

време попримаше облике ватре

она плакаше над сасушеним лептиром

кога односе мрави са гас маскама

на шта ћеш се ослонити

упиташе ме увојци њени

који су се обмотавали

око немилосрдне стварности

пре но експлодира планета

испунићу ваздух златним крилима поезије

удахнућу 

све бомбардере света

све подморнице

носаче авиона

силосе нуклеарних ракета

бодљикаве жице

и све цокуле света

осудићу ратнике ноћи

да читаву вечност

ходају боси њивама

и осете топлину земље

коју уништавају веровањем

и заблудама

и заблудама

Иван Цветановић- ОКО ЉУДСКО ВИДИ ДА СЕ СПАЈА ОНО ШТО СЕ У ДАЉИНИ РАЗДВАЈА

Иван Цветановић

ОКО ЉУДСКО ВИДИ ДА СЕ СПАЈА

ОНО ШТО СЕ У ДАЉИНИ РАЗДВАЈА*

Mирослав Тодоровић: Божја визура, Шумадијске метафоре, Младеновац, 2015; Грчка свеска, Прометеј, Нови Сад, 2015.

Човек као духовно биће прожет је осећањем своје слободе.То је, рекло би се и основна поетска покретачка енергија Мирослава Тодоровића. За њега је, као и за Дилтаја живот свеприсутна супстанца, ирационална основа свега рационалног. Живот је за њега  доживљај. Не декартовски МИСЛИМ ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ   већ ЖИВИМ ДАКЛЕ МИСЛИМ. Али он не мисли само умом већ као што је Ниче говорио да ми мислимо и телом, живцима, крвљу, стомаком. За њега понекад, као и за Хајдегера, мисао почиње када се ослободимо њеног непријатеља ума. Цајтзаит или дух времена, или како би Фуко још ближе одредио као дух доба, је за њега простор произвођења значења, да употребим израз Јулије Кристеве, постструктуралисте, за коју је сваки књижевни текст исказ који има моћ произвођења значења и смисла.

Тај произведени смисао се наравно преноси даље на читаочеву свест где се излаже коначном тумачењу.

Сви песници мање више имају  намеру да произведу некакав смисао. Ако занемаримо извесне формалне, језичке, стилистичке одлике у поетском тексту Мирослава Тодоровића и усмеримо нашу пажњу на емотивне и духовне, универзалне вредности и покушамо да што мање, што се иначе често чини у српској критици, произвољно, литерарно импровизујемо, онда  можемо да се сложимо да су значења која он производи отвореног типа, која позивају  читаоце и критичаре да реконструишу песме у сопственом духу, како би тачно приметио Вилијем Емпсон. Тек у процесу читања и тумачења долази до поступка разумевања тих значења. У тој духовној и интелектуалној игри мисли, осећања  и језика смисао стваралачког поступка долази до изражаја. Не мора читалац  да прими било какву поруку, јер то није ни намера песника. Врло често, песник не размишља нимало о поруци коју жели да упути. Јер, на крају крајева, улога поезије у свету је, како је говорио Ричардсон  да унесе равнотежу, сређеност, одмереност  у наш, махом, хаотични духовни живот. Оно што Тодоровић жели својим песмама је да нам открије свет који се њему чини занимљивим па да нас само упути у том правцу, да сами наставимо да истражујемо. Он и када говори о себи он то ради свестан чињенице да песнички текст није документ о песниковом животу јер је сигуран да завршени текст увек значи више и другачије од онога што је њиме желео да каже. Зато ниједну његову песму не треба тумачити као намеру...већ само као покушај јер његови поетски текстови се не могу читати као изјаве о нечему...они се морају гледати као целина која позива на сусрет друге врсте, а не као фрагменти некаквих лепих поука...само односи у оквиру те целине која се зове песма су релевантни...то не значи да  песма не поседује своју кохерентност и универзалност...то значи да она има намеру да наш унутрашњи доживљај усмери, изоштри.

 У књизи  БОЖЈА ВИЗУРА  за мото истоимене песме наш песник узима цитат из Шекспира да је свет позорница на којој свако игра своју улогу. Самим тим он нас и директно упућује на оно о чему смо говорили: песник само посредује у свом искуству доживљаја сателитског снимка његовог завичаја и пита се, онако, само за себе, да ли је то божја визура и да ли Бог види оно што он осећа стојећи сред житног поља... У песми ДРУГА СТРАНА ВИДЕЛА он, не обраћајући пажњу на пролазнике, и као да му те мисли неко други записује јер у последњем стиху песме то и стоји  „О томе из тишине све мотри поезија“, разговара сам са собом.

За Тодоровића, је песма свемогућа.То и директно каже у песми СТРАНИЦЕ СЕЋАЊА С ВИДИКОМ БЕЛИНЕ у чијој је сенци мото Константина Галчињског ''Хтео би и пламен лампе да спасем од заборава.'' Песник се у самовању  све чешће сећа дечачких година које исплове изненада  у светим тренуцима песме '

Улазим замишљен међу давне слике

 мотрим житно платно како ветар таласа

Зна ли тај пејзаж да је  песма свемогућа.

           

           Завичај постаје уточиште и некаква лука да се медитира без морања да се буде песник. Сваки грч и неспокојство пред језиком LINGVE нестаје пред једноставним и спонтаним пароле. Оно што је још важније од песме је то што је:

ГРОМ је поломио крошњу моје трешње

Вадим пањ место за нову садницу да ослободим

Да  је спасем од тихог умирања

Судбинског што све у земљу претвара

…Хоће пањ да и као пањ живи

И жиле не дају се држе се бране

Знају да и оне  у земљи нестаће

Кад не буду имале кога да хране

У њему се земља исповеда.. и он се њој исповеда... Крајње интиман чин где нема места за поезију и песму... а то у тексту С ДРУГЕ СТРАНЕ ПЕСМЕ он и пока-зује...Расута слова по белини папира су стрепња и ишчекивање за песника…одмах до њих, на столу речи мртвог језика опомињу, речи без сенки који миришу на болницу ...На овај начин Тодоровић више не жели да буде конзервативни учесник који помаже да култура упамти саму себе.

Књига ГРЧКА СВЕСКА  није ништа ведрија... Осим што је аутор приступио алегорији као помоћном средству да изрази свој скептицизам попут оних који у оквиру постмодерних идеја говоре о томе да ми не живимо у стварности   већ унутар наше представе о њој. Једино што нам остаје, пошто је све релативно, да водимо дебату о природи и значењу догађаја из прошлости  и око нас. Мирослав Тодоровић жели да свет којим доминира имиџ  утопи у егејско море,  и прекрије морском пучином, небом, песком и облуцима...То посебно стање постмодернисти називају постмодерним стањем у коме се налази појединац, друштво, култура и чија је основна сврха  профит и стварање што више информација. Нови медији доприносе  да се време  и простор сузбију до навршених граница где нас више повезују електронски контакти него непосредни, људски. Многи представници постмодернизма сматрају да живимо у друштву слике која је, како каже Кристифор Батлер, превасходно заинтересовано за производњу и конзумцију пуких симулакрума. Свепрожимајуће одсуство дубине у којој нема сећања на традицију. Постмодерни бог се у песми СТИХОВИ О СВЕТИМ ИКОНАМА, у евру појављује. Песма ЖИВОТНА МРЕЖА у коју смо сви одреда упецани, је наслов песме у књизи ГРЧКЕ СВЕСКЕ. Она на најбољи начин илуструје постмодерни дух заблуде и неспокојства у којима живимо. Бодријар је, говорећи о нестварности културе у којој живимо, дао пример Дизниленда који својим постојањем, заправо, прикрива чињеницу да је стварна Америка, уствари, Дизниленд помало, како каже Батлер, целокупно друштво у својој баналној свеприсутности - затворско. Није ли и Грчка, питамо се, нека врста Дизниленда? Људи из целог света хрле да на десет-петнаест дана заборави на свет ван њених граница. Бојанина прича из песме је искрена скоро до баналности.

            Да би направио некакав мост између света као слике и свог дубоког доживљаја мора које је за њега нека врста последњег уточишта. Али правог, од крви и меса, од боја и мириса. Тодоровић уводи мит и митолошке јунаке, јер ни мит, као ни песма, нема објективно постојање, ван ума. Језик и мит не делују споља на дух, већ су саме по себи духовне радње. Хулборт каже да човек треба да стави језик између себе и природе да асимилира  у себе свет објекат. И то је наш песник постигао песмом СРЦЕ КОЈЕ ЦВЕТА.

            Оно што је главна намера песника је да у у свету митова, мора  и ветрова једноставно хода...

            ''Идем поред мора обалом коју таласи запљускују...

              Слушам таласе , мотрим пучину...чему још и циљ

              Таласи стижу на обалу, распршују се, а ја идем,

              Идем ка својој обали...''

Уосталом као и сви ми ван песме.

*Стихови из књиге ГРЧКА СВЕСКА Мирослава Тодоровића

                                                                                           Иван Цветановић

___________

Иван Цветановић (1958, Ниш). Докторирао на  славистици, на универзитету Илиноис у Чикагу. Предавао је на Харпер колеџу у Чикагу, у коме је живео 17 година. Пише поезију, прозу, драме, есеје, научне радове. Преводи са енглеског. Објавио осам књига и стотине текстова у периодици... Живи у Нишу, где предаје на Департману за новинарство Филозофског факултета у Нишу.