горан ранчић- прогањање

Клопка 16

Прогањање

мој недоглед

твој непостој

између нас метак

као цвет недељив

Зита- смрт

Смрт

Има ли кога међу зидовима?
Нема...
Ово је једнособни ковчег.
Вакум галерија од сабласних слика.
Црних птица, нема.
Нема ни траве, ни неба, ни цвећа...
Само неподношљива тежина устајалог ваздуха
Ни дрхтај, нити мицање...
Лептир се претвара у чауру.

горан ранчић- Грималдијева маска

Део из поеме: Грималдијева маска

бол тог пролећа

једино је у смрти нестајала

хиљаду пута сам бежао

са прага радости

ка ливади трагања

између опустелог мита о сунцу

напуштених снова

нераспламсаних буктиња

занемелих месечина тетреба

моралиста у канализацији

светова заклијалих на каучу

палим још једну цигарету срама

на сахрани поезије

вечито против форме

што нам свест о радости кочи

са истином камена

да сиђем до дна безумља

непостојаности и узалудних људи

где ми је и место

горан ранчић- премеравања

Клопка 13

премеравања

дуго мерисмо колико стопала

имају линије мајчиних дланова

онда мерисмо колико дуго свитац

може живети у затвореној тегли

јуче нам се насмејало јер сунчев зрак

запе за око и ми кренусмо да меримо

данас тражимо душу неког од нас

ако је има и закачимо је ченђелима

да јој кoжу скинемо и обучемо песму

мојом се већ одавно стихови огрнули

на крају када нас небом буду мерили

схватићемо да ништа измерили нисмо

горан ранчић- оспоравања

Клопка 11

оспоравања

Он може зауздати речи

све олако претвара у песму

чак и оно што дотакао није

О ексерима и надању

О Периклеу и Аспазији

О штиклама и лишћу

О мртвом морском јежу

О старом пијаном гаврану

Ја остајем мравља реч

нисам је макнуо из моје душе

да не изгубим топлоту њеног длана

горан ранчић- Салто мортале

Клопка 8

  

Салто мортале

када те пробуди

крик песме

не можеш јутром

сурово само гледати

како је растржу хијене

док ти певушиш о њеном

ходању по танкој жици

у белој хаљиници

горан ранчић- сустизање

клопка 7

сустизање

јурио сам

за намером његовом

био је млад и радознао

био је много живљи

чак и од живота

од сна једино није

крај нас су

док смо јурили

умирали пејсажи

падале зелене птице

топило се камење

пресушивали потоци

у кладенцима се

гасио одсјај сунца

на крају прашњавог пута

седео је са главом у рукама

и ћутао над нашим

празним срцем