горан ранчић - празнина 3

шта трућаш у поезији

гњидо и кукавичји науме

речи су ти посрамљене

ни бог мрава

више не ослушкује

бестражје твојих корака

твој трули дух

разоблачује снове

трује ветровитост

бежи са тог прозора

када ниси гледао срцем

Горан Ранчић- празнина

празнина

ништа се није померило на небу

чичак се закачио за мало срце

сведок сам

да се машта нежна ко памук

претворила у сивило амбиса 

да су бар речи ту кад већ снова нема

Горан Ранчић- песник и бог мрава

песник и бог мрава

-      запиши песму о себи

она је спаковала своје кофере

закључала врата златног кавеза

и бацила кључ у мравињак

на капији се распала у кишу

то је песма о пенелопи која не постоји

и нема трагова капи на асфалту

-      увек пишеш о другима

имала је отисак на рамену

(чуди ме да то ниси приметио)

знаш да песници увек лажу

и увек сањају гавранским сном

а сећања таложе у трави

лете за усахлим маслачком

и трагају за грубим речима

ето то је довољно за уздах

да поткупе смрт још који дан

дуго цртају гавранским кљуном

облаке у песку из којих је киша

падала горе према теби

и свака киша имала своје име

стапајући се у кишу недостајања

тако се живот киселкасто смеши

док се ти убијаш од досаде

Горан Ранчић, 2. клопка 

Горан Ранчић- 1.клопка

почетак

дан се гасио

окренуо је леђа

усамљености

и рекао

баш те брига

склопићеш очи

и сањаћеш

разлике нема

зар мора баш све

да се додирне

нестаје и опипљиво

оно што не постоји

неће те повредити

шта ако се роди

кажем ти

шта ако се роди

Горан Ранчић- 37. отисци

сан

ноћас бих могао додирнути

босим ногама звезде

али се бојим таквих речи    

                         које могу

заљуљати небеса и донети

златни прах од којег би

отежала крила птица

да ли си приметио

да пејсажи губе боје

стапајући се са даљином

                           ноћас је

упитао ме старији песник

чије сам стихове

некад говорио првој љубави

Грегорија Хоусе- врата и кључ

ти си кључ чија су врата моја или,
ја сам та врата


срећом, на српском врата су pluralia tantum
па их једино тако можеш мислити
драго ми је што ме можеш ипак мислити
као недељиву множину


(на шведском врата су обебројна
не усуђујем се мислити се на шведском,
заблуде буду распарчане)


неразграђујућа, по кишном дану идем
без кишобрана,
имам своје разлоге; од људи који се кају најбоље се учи


мокра сам, гола од коже, плачем,
(не! уопштено, грађански схватајући,
то је само киша по мом лицу)


увече ћу наставити да
плачем, умирући кроз борхесов лавиринт
сањајући да сам његов субјекат - човек саздан од
самоће и љубави што је у буенос ајресу оплакао све
ствари

(место где оплакујеш битно је место,
нека места схватају човеков
плач)


ујутру ће ми остати оштра граница с небом, скандинавско
сунце,
због кога сам данас добила сунчаницу
граница са норвешком на западу, мункова
меланхолија,
због које оправдавам своју северњачку бол с југа
граница с универзитетом на северу, и
љубавник
с којим се више нећу срести,
граница с морем на
истоку,
коју никад нећу прећи

никада нисам научила да пливам, јер се плашим, ја сам
водофоб (страхови ојачавају с годинама)

границе к југу непревазилазне су,
све су слободе што ми је дао отац неба
условне


и то што сам врата условна је слобода
ти си кључ; једини отварач

извесно те нема

Горан Ранчић-узалуднице

шта

чинити с кругом

прво остариш

од бесмисленог ходања

ка недостижним звездама

онда се поражен

вратиш мермеру

отпалом са стене

исклешеш неочекивано

крилатог пса

пса нико не примети

окренеш се небу

да љубављу

заробиш месец

јер те сунце издаоло

ту нађеш изгубљена

златна крила и вечност

онда одустанеш од истине

јер месец

тај стари лажљивац

са хиљаду душа

има псеће лице

крилате очи

лисичји наум

осмех хијене

и превише

превише је стар

за клесање