Песник и његов неспокој
ПЕСМА КАО ВЕЧИТИ
ЗОВ
О награђеној
песми („Златна струна“ Смедеревске песничке вечери“) и новој књизи критика (приређивач Душан Стојковић: „Рукопис
живота“, Народна библиотека „Стеван Сремац“,
2016.
Ниш) о поезији Мирослава Тодоровића
Некако у исто
време, два значaјна догађаја у песничком животу Мирослава Тодоровића: у оквиру
47. Међународног фестивала поезије „Смедеревска песничка јесен“ добио је награду
„Златна струна“за песму „Песма коју никада нико није написао.“
Изашла је и књига
критика о његовој поезији „Рукопис живота“ коју је приредио Душан Стојковић.
Књигу је објавила Библиотека „Стеван Сремац“ у Нишу која је тиме заправо
проширила и обогатила смисао и суштину сопственог издаваштва и иначе и све богатију и разноврснију делатност.
Тридесетак аутора
критика (неки и са неколико) покушавали су да „виде“ суштину егзистенцијалне и
есенцијалне поезије песника који у двадесетак књига трага за смислом поезије, како је добро приметио Душан
Стојковић и насловом књиге, као свог „рукописа живота“. Тодоровић је песник
који је изабрао да трага за смислом поезије у времену, језику и култури,
свестан њеног трајања, преплитања и игре вечите повезаности у мисији између архетипског и будућег, дожи-вљеног и сањаног, несавршеног и
савршеног, коначног и бесконачног, људског и божанског. Између мрака и
светлости, тишине и говора, смрти и живота. Јер за Тодоровића песма је као
вечити зов. Као да је његов „космички смер“ песма која настаје „између неба и земље“,
надахнућа „одозго“ и лепоте која је
упркос свему могућа на овој човеку дариваној земљи.Јер овај песник верује да је лепота бескрај дариван човеку само као специфична, „лепа“
туга у трагању за смислом у сопственој коначности.
А то је заправо покушај да се и песмом
обухвати неизрецивост света (Марине Цветајеве) али и трага за јединственом
ненадмашном суштинском „Песмом коју никада нико није написао“, као својом и
вечитом, а можда по значају и смислу заједничком и нашом у сопственом
доживљају, којом би, као крајњи циљ, у идентификацији, себе пронашли у песми и
заволели је...И док критичари покушавају да открију егзистенцијални и
есенцијални смисао Тодоровићеве поезије, он има свој смер. Он је првенствено
у (Тагорином) неспокоју, али чини се и
неспокоју сваког човека, посебно стваралаца, за немогућим, можда и никад
освојивим и остварљивим. Али увек потребним да би живот добио смисао.
Такав песнички
кредо је и у награђеној песми која је добила своју златну струну чији наслов
„Песма коју никада нико није написао“ наговештава вечито људско (и песничко)
питање о нечему што би спојило пролазност и вечност, несавршенство и
савршенство, таму и светлост, земаљско и небеско. У вечитој дихотомији света и
живота. И у награђеној песми и сам Тагоре, „на самртном часу / Молио Господа да
га још остави у животу / Да напише песму коју је желео / 6000 песама били су
покушаји да се / Напише само једна песма / Песма унутрашњег збивања.“Песму
живота, као рукопис живота, као „унутрашње збивање“, невидљиво а јако у сваком
уметнику, песнику, када ствара своје дело - песму.
А како одолети
том невидљивом јаком зову! Песник Тодоровић, не одупирући му се, верује у моћ
речи и књиге, попут библијске мудрости из Јеванђеља по Матеју, коју користи и
за мото књиге „Земаљско и небеско“:
„Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи“,.То трагање за правом речи и
за правом, савршеном песмом, као вечита потреба и мука, „као обавеза онога који
се дружи са свецима“ (Сиоран),“уз осећање да си све и очевидност да си ништа“
(Пол Валери),тај немир као невидљива снага мами песника „да пође иза линије
хоризонта.“ Ка песми „савршеној као јутарња светлост што/ Таму ноћну универзално бистри / У слику дневну коју онај
пећински песник /Оком стихова у / Цртеж вечности претвори“.
У аутопоетичком
тексту поводом књиге „Потоња верзија“ песник Тодоровић „признаје“, да је писање
за њега трагање, нека врста императива душе да и он, као и други песници „пише
собом“.И док веома тачно и лепо приређивач књиге критика Стојковић, Тодоровићеву поезију види „као
болну тишину светлости“, песник би да и читалац то прихвати и разуме.У потрази
за „љескавом светлошћу“,озарењу и спокоју када се песма роди, н се обраћа и
читаоцу:“Верни мој читаоче ако л /Чујеш само светлости дашак / Из стихова које
у себи налазиш/ Поезија је нашла свој дом / И живот кроз векове /Љеска се у огледалу том /Твом и мом.(„Песма
коју никада нико није написао“)
Тако и награђена
песма и књига критика постају позив на читање посебно онима који и сами трагају
за „љескавом „светлошћу иза линије хоризонта. Као, бар делом, и смислом
сопственог живота.Док песник Тодоровић верује у палимпсест као вечни
зов и потребу сталног настајања нових
књига на старим и исписује и свој сосптвени
као рукопис живота.
Иванка Косанић
