горан ранчић

рађање

Анђео мој узима ме под крило

Дубоко ме зарива у ништавило

Анђео мој од бола урликну

И ватром испуни просторе

И покушаваше да убије пепео

Човека којег се не одричем

Али он излете ненадано

Испод крила мог анђела

Тако сам удахнуо свемир

И мрак испуни моја плућа

Никада ме више неће родити

Јер неће умети да се врати

Драган МАРКОВИЋ - ГЛУВО ДОБА

ПРТИНА

Отвори врата и прозоре,

прошапута,

жудим заумне просторе,

а нигде пута.

Гле, танка ми се пртина

указује,

освиће Реч у прстима,

рука празнује.

МУК МАТЕРЊИ

Сам сам на овом разјапљеном свету,

сам сам под овим небом окорелим,

што имам носим у црном сепету,

што немам псима и птицама делим.

Сам сам у овој вероломној ноћи

из које жагре очи грозничаве,

проблеснем каткад у јеткој пуноћи,

па се распрхнем у мисли тричаве.

Лакше је било искобељати се

из свих матерњих тврдих тескобнина

него ли туђе немуштости присне

жегнути у плам рођених огњина.

Пре него што се збуде неминовно

и Огледало прозре сопственика,

закопаћу се у дисање словно

из кога свитац сумње сив светлика.

ПУТНИК

Није ли то тај пут, никад просечен,

у само средиште сумње запућен,

свим птицама свих небеса посвећен,

кренеш ли њиме – сит ти стих, а ти раскућен.

Јесте безизгледно уздање да ће

насеобина сна да те одржи

у изнудици да подневно саће

полен трагалаштва зазрнчи у срж сржи.

КРИТИЧКИ ПОГЛЕД НА ПОЕЗИЈУ ГУСТЕ ЗРЕЛИНЕ

КРИТИЧКИ ПОГЛЕД НА ПОЕЗИЈУ ГУСТЕ ЗРЕЛИНЕ

Душан Стојковић: Рукопис живота – Критика о поезији Мирослава Тодоровића, Народна библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2016.

Тек када се на једном мјесту, међу корицама једне књиге, нађу критичка сагледавања опуса  једног књижевног ствараоца, онда се о његов дјелу може стећи цјеловитија слика и, што је још важније, то може заинтригирати могућег читаоца да посегне за његовим књигама. Након што је 2010. године објављен зборник о његовом стваралаштву И тамно и дубоко, у издању Народне библиотеке „Стеван Сремац“ у Нишу, појавила  се и друга књига обједињених критичких осврта о новијим пјесничким збиркама Мирослава Тодоровића, насловљена Рукопис живота– Критика о поезији Мирослава Тодоровића. Зборник је приредио неуморни и увијек поуздани Душан Стојковић, који је написао и језгроовит, али по ономе што садржи и исцрпан предговор, насловивши га Егзистенцијална и есецијална поезија Мирослава Тодоровића.

У овом брижљиво припремљеном зборнику нашла су се четрдесет четири приказа о десетак књига, објављена претходно у „Дану“, „Трагу“, „Међају“, „Савременику“, „Летопису Матице српске“, „Стремљењима“, „Слову“, „Градини“, „Бдењу“, „Унус мундусу“, „Књижевности“, „Књижевним новинама“, „Народним новинама“, „Корацима“ и другим листовима и часописима, те на разним порталима и блоговима. Ове текстове потписује безмало тридесет аутора, углавном цијењених књижевних критичара и пјесника.

Мада обимом невелик, предговор Д. Стојковића баца снажан сноп свјетла колико на рецепцију Тодоровићеве поезије, толико и на саму поезију за чијег ће аутора написати да је „досегао оно што се тешко досеже – густу зрелину“. Он даље наводи да у Тодоровићевим пјесмама „врве пејзажи“, да је у њима уочљива „антејска везаност за земљу, могуће највећма, после оне Вељка Петровића, у свеколикој српској поезији“. Тодоровићев пјеснички опус, тврди Стојковић, свакако није окончан, али је без сумње заокружен. „Комплетно његово песничко дело чини једну јединствену, за сада, само на први поглед раздешену, самосвојну, мајсторски цизелирану књигу која је сачињена из неколико лирских рукаваца“, пише он и закључује да бисмо оно што остаје да траје од поезије М. Тодоровића несумњиво могли „окрстити као болну тишину светлости“. Томе додаје да ову поезију карактеришу меланхоличност, медитативност, химничност, барокна сликовитост, афористичност и неспорна дубина. Анализирајући осврте уврштене у овај зборник, Стојковић закључује да се ријетко када, „посебно у последње време, на нашој критичарској позорници говорило овако поштено. Ретко када је, посебно у последње време, наша поезија била овако срчана и промишљена у исти мах.“

Како и Стојковић примјећује, у критичарском фокусу највише и најцјеловитије је освјетљавана збирка Ветар понад гора, објављена прво у часопису Унус мундус (2010), затим у СВЕН-у, Ниш (2011). Зато ћемо и ми овдје посебну пажњу посветити сагледавању овог дјела, тим прије што је немогуће у једном приказу истаћи шта је најбитније написано о десетак књига из пера великог броја аутора.

Приказујући ову збирку у Летопису матице српске, аутор ових редова је записао: „Тодоровић у поезији завичај и природу која пулсира у његовом крвотоку ваја уткивајући у њих мноштво непатворених пјесничких слика, од којих се готово свака извија у неистрошену метафору.“  По Жарку Ђуровићу, природу у Тодоровићевој поезији треба посматрати „из угла посебне припадности њеним добрима, која приањају за душу као лишај за камен“. Пјесник природу прихвата „као екстатични призив доживљаја пунине“. Ђуровић луцидно закључује да Тодоровић припада оном кругу пјесника који „вјешто умножавају идеје“, наглашавајући да пјесник у збирци Ветар понад гора „није испуштао из руку господарање снохватним атласом унутрашњих ријечи и визуелизованих слика фиксираног амбијента“.

Док Мирослав Радовановић сматра да се у овој збирци све границе између реалности предјела и сна бришу пред навалом свјетлости, дотле убједљиви Анђелко Анушић тврди да се овдје „природа доживљава као праслика / праобразац и станиште вечности“, другим ријечима – станиште поезије. Дочаравајући корелативе између Тодоровића дјечака и пјесника старца, Анушић пише: „Позни поглед из завичаја на, сада ништавни/ бедни рашчитан/ растајени свет јесте поглед са вечно младе линије хоризонта са које се све јасно и далеко види и довиђа.“ Закључује да је лирски јунак Тодоровићеве пјесничке књиге – вјетар, „божанство, Демијург, Бог; његов хуј непрестаног Творчевог делања“, он је „својеврсна ода радости, али и опомена“, пише пјесник о пјеснику и закључује да је Тодоровић „створио лирску књигу витменовске оптике и сродности“.

Поезија М. Тодоровића, по мишљењу Стане Смиљковић, „својом енергијом казује много неизречених истина речју и тишином“, тим прије што су звуци у овим пјесмама „знаци који имају моћ трансформације неживог у живо, непостојећег у постојеће“. По Милијану Деспотовићу, посебна драж ове књиге јесте језик „преузет у метафоричности из природе“, а Милутин Лујо Данојлић сматра да је мало оних „који као овај песник верује у спасилачку моћ поезије“. Пјесник Адам Пуслојић, с мање или више успјеха трагајући за кључем помоћу којег би ушао у ову поезију, ипак закључује да је М. Тодоровић „стигао на свој аутентични, копаонички врхунац и тиме је јасно омирославио наше савремено песништво“.

Д. Стојковић сматра да је (и) збирка Ветар понад гора Тодоровићев „(и)спис природе“ и додаје да су ријечи-теме ове збирке: „небо; тишина; светлост; земља; пролеће; зрно; трава; мирис; ветар; хуј; гавран; дрво; јабука; трешња; лист; завичај; кућа; видело; реч; песма; дашак. Уз то, песник стално пред очима и мишљу, има будућност која се непрекидно сужава и вечност којој би се хтело – узалудно, осим када је о највећима реч – упутити свако људско биће.“ Никола Тодоровић, пак, истиче да је ова збирка још једно Тодоровићево „препознавање вечног, књига песама о сећању, трајању и завичају“. Збирка, по Мирославу Радовановићу, „представља јединствену мисаону целину остварену лирско-прозном техником у којој поједини лирски фрагменти у прози 'нарушавају' стиховну композицију, али и они су остварени са свим одликама ритмичког понављања (рефрена) карактеристичног за ненатруњну поезију“.

То су само нека критичка запажања о Тодоровићевој збирци Ветар понад гора која је изазвала велику пажњу књижевне јавности. Занимљиво је да се критичари углавном слажу у оцјенама тематско-мотивске основе ове поезије и о њеној умјетничкој остварености. У приказима је, стиче се можда и неоснован утисак, већа окренутост рефлексивности него лиричнсти која проистиче и из аутобиографске потке у којој дјетињство (заправо, сјећање на дјетињство) чини најјачу основу. Када се ови текстови, скупљени на једно мјесто, прочитају у даху, стиче се утисак да један из другог произилазе и један у други увиру, те да тако заједно чине цјеловиту студију о вриједној пјесничкој књизи.

Како рекосмо, немогуће је макар назначити сва критичка запажања о новијим Тодоровићевим пјесничким књигама, али ипак треба истаћи да су неке од њих привукле посебну пажњу. Занимљиво је да је збирка хаику пјесама Шум и лахор, својеврсна „пјесмарица  природе“, у којој Тодоровић, по мишљењу овог приказивача, пјесме које око нас трају од Постања само записује оловком или кљуном дјетлића, имала посебу рецепцију. Тако Драган Ј. Ристић наглашава да хаику код М. Тодоровића „настаје спонтано, из комуникацијског односа песника и природе“, а сви његови хаику тренуци његов су „унутарњи глас“ у којем се огледају и перцепција и сензација. „У Шуму и лахору свака хаику песма је вода на чијој површини стоје обриси слика из природе, али испод које се крије дубина песничке мисли вечно окренуте добру као једино могућем принципу, ономе који рађањем и вечним обнављањем пркоси злу и црним пролећима“, сликовито закључује Милица Миленковић, док Милунка Митровић у овој збирци види „стихове ванредне лепоте и осећајности“.

И о другој збирци  хаиху пјесама Лепет крила мишљења су непо-дијељена, јер: „Хаику терцине Мирослава Тодоровића се не читају, оне напросто са страница књиге прелазе у читаоца; то су пјесме које се (у)дишу.“ Миленко Д. Јовановић пише да пјесник своје хаику стихове, „лирске изливе“, истискује „из саме изнутрице свог одбаченог ега“, а Анђелко Анушић метафорички наговјештава да Тодоровић своје терцине исписује „све у славу њеног божанства Природе (и дабоме, њеног Бога Творца). Њених знаковитих појава и објава, тајни и суштина, порука и посланица, сазвучја и светлости, лахора и пухора, шумова и тишине, лепета и трепета, мена и промена.“                                                

Збирка Божја визура, у којој Тодоровић не опјевава оно о чему клеше стамен стих, него пјева из суштине бића (он пјева земљу, птичји пој, жубор Моравице, биљку коју загрће земљом), нагнала је Стану Смиљковић да устврди да он овом књигом исписује своју пјесничку и животну аутобиографију и да лирско-наративно ткиво које при читању разумијевамо, „слави Бога – живот – смрт“. Ишчитавајући ову пјесничку књигу Љубиша Ђидић закључује: „Свој лирски свитак Тодоровић одвија у малим лирским нарацијама, без великих експресивних потреса, без енигматичних асоцијација, непрозирних симбола, недоречених речености.“ Главна намјера  је пјесника „да у свету митова, мора и ветрова једноставно хода“, химнично закључује Иван Цветановић.

И Грчка свеска наишла је на добар одзив критичарских пера. Тврдњи да је цијела књига изграђена на грчким мотивима, на неким невеселим сликама свакидашњице, „на крхотинама старих митова као комадићима некада јединствене мраморне целине“, Братислав Р. Милановић додаје проницљив закључак да су у овим пјесмама „измешани узвишена прошлост и тривијално, сирово, простачко, варварско свакодневље, стари митови и савременост са својом новом митологијом“. Море и небо, под Олимпом, двије сличне а различите плавети, таласају се стиховима ове књиге, а Д. Стојковић у свакој пјесниковој слици распознаје вишеслојност и поливалентност, уз тврдњу да је Тодоровићева лирика „у бити рефлексивна, једна од најрефлексивнијих у целокупном савременом српском песништву“. Иванка Косанић наглашава да ова књига „открива лепоту путовања, чудовишну и прекрасну везу лепоте и потребе за песничким стварањем, за песмом“. М. Деспотовић пише да је Тодоровић „песмоеванђелац духа песме и визуелне слике“, док Мићо Цвијетић разложно тврди да Грчка свеска „није обичан путнички бедекер већ духовно просветљење за песника, пловидба кроз простор и време, стварно, митско и метафизичко“...

Када би се о поменутим и другим Тодоровићевим књигама казала макар по једна реченица из текстова обухваћеним зборником Рукопис живота  из пера Мирослава Лукића, Мирољуба М. Стојановића, Зорана Вучића, Миодрага Мркића, Недељка Богдановића, Љубише Радовановића, Душана Мијајловића Адског, Бориса Лазића и других, опет би приказ ове вриједне књиге био непотпун. Довољно је, на крају, рећи да су нам овакви зборници и те како потребни, како бисмо, између осталог, сагледали то што је пред нама у овом тренутку, а за будућу историју српске књижевности остављали траг о данашњем књижевном стваралаштву.

Ранко Павловић

Песник и његов неспокој

Песник и његов неспокој

ПЕСМА КАО ВЕЧИТИ ЗОВ

О награђеној песми („Златна струна“ Смедеревске песничке вечери“) и новој књизи критика  (приређивач Душан Стојковић: „Рукопис живота“, Народна библиотека „Стеван Сремац“, 2016.  Ниш) о поезији Мирослава Тодоровића

Некако у исто време, два значaјна догађаја у песничком животу Мирослава Тодоровића: у оквиру 47. Међународног фестивала поезије „Смедеревска песничка јесен“ добио је награду „Златна струна“за песму „Песма коју никада нико није написао.“

Изашла је и књига критика о његовој поезији „Рукопис живота“ коју је приредио Душан Стојковић. Књигу је објавила Библиотека „Стеван Сремац“ у Нишу која је тиме заправо проширила и обогатила смисао и суштину сопственог издаваштва  и иначе и све богатију и разноврснију  делатност.

Тридесетак аутора критика (неки и са неколико) покушавали су да „виде“ суштину егзистенцијалне и есенцијалне поезије  песника који у  двадесетак књига трага за смислом  поезије, како је добро приметио Душан Стојковић и насловом књиге, као свог „рукописа живота“. Тодоровић је песник који је изабрао да трага за смислом поезије у времену, језику и култури, свестан њеног трајања, преплитања и игре вечите повезаности  у мисији између архетипског и  будућег, дожи-вљеног и сањаног, несавршеног и савршеног, коначног и бесконачног, људског и божанског. Између мрака и светлости, тишине и говора, смрти и живота. Јер за Тодоровића песма је као вечити зов. Као да је његов „космички смер“ песма  која настаје „између неба и земље“, надахнућа  „одозго“ и лепоте која је упркос свему могућа на овој човеку дариваној земљи.Јер овај песник верује  да је лепота бескрај  дариван човеку само као специфична, „лепа“ туга у трагању за смислом у сопственој коначности.

 А то је заправо покушај да се и песмом обухвати неизрецивост света (Марине Цветајеве) али и трага за јединственом ненадмашном суштинском „Песмом коју никада нико није написао“, као својом и вечитом, а можда по значају и смислу заједничком и нашом у сопственом доживљају, којом би, као крајњи циљ, у идентификацији, себе пронашли у песми и заволели је...И док критичари покушавају да открију егзистенцијални и есенцијални смисао Тодоровићеве поезије, он има свој смер. Он је првенствено у  (Тагорином) неспокоју, али чини се и неспокоју сваког човека, посебно стваралаца, за немогућим, можда и никад освојивим и остварљивим. Али увек потребним да би живот добио смисао.

Такав песнички кредо је и у награђеној песми која је добила своју златну струну чији наслов „Песма коју никада нико није написао“ наговештава вечито људско (и песничко) питање о нечему што би спојило пролазност и вечност, несавршенство и савршенство, таму и светлост, земаљско и небеско. У вечитој дихотомији света и живота. И у награђеној песми и сам Тагоре, „на самртном часу / Молио Господа да га још остави у животу / Да напише песму коју је желео / 6000 песама били су покушаји да се / Напише само једна песма / Песма унутрашњег збивања.“Песму живота, као рукопис живота, као „унутрашње збивање“, невидљиво а јако у сваком уметнику, песнику, када ствара своје дело - песму.

А како одолети том невидљивом јаком зову! Песник Тодоровић, не одупирући му се, верује у моћ речи и књиге, попут библијске мудрости из Јеванђеља по Матеју, коју користи и за мото  књиге „Земаљско и небеско“: „Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи“,.То трагање за правом речи и за правом, савршеном песмом, као вечита потреба и мука, „као обавеза онога који се дружи са свецима“ (Сиоран),“уз осећање да си све и очевидност да си ништа“ (Пол Валери),тај немир као невидљива снага мами песника „да пође иза линије хоризонта.“ Ка песми „савршеној као јутарња светлост што/ Таму  ноћну  универзално бистри / У слику дневну коју онај пећински песник /Оком стихова у / Цртеж вечности претвори“.

У аутопоетичком тексту поводом књиге „Потоња верзија“ песник Тодоровић „признаје“, да је писање за њега трагање, нека врста императива душе да и он, као и други песници „пише собом“.И док веома тачно и лепо приређивач књиге критика  Стојковић, Тодоровићеву поезију види „као болну тишину светлости“, песник би да и читалац то прихвати и разуме.У потрази за „љескавом светлошћу“,озарењу и спокоју када се песма роди, н се обраћа и читаоцу:“Верни мој читаоче ако л /Чујеш само светлости дашак / Из стихова које у себи налазиш/ Поезија је нашла свој дом / И живот кроз векове  /Љеска се у огледалу том /Твом и мом.(„Песма коју никада нико није написао“)

Тако и награђена песма и књига критика постају позив на читање посебно онима који и сами трагају за „љескавом „светлошћу иза линије хоризонта. Као, бар делом, и смислом сопственог живота.Док песник Тодоровић верује у палимпсест као вечни зов и потребу сталног настајања  нових књига на старим и исписује и свој сосптвени  као рукопис живота.

                                                                            Иванка Косанић  

Емоционално-мисаоно распевавање Стојана Богдановића

Емоционално-мисаоно распевавање  Стојана Богдановића

          Драги Стојане,

          одавно смо престали писати писма, све се свело на папске бреве на фејсбуку. Често празне и углавном доколичарске. Да није пошиљки са књигама и крвопијских рачуна, поштар не би свраћао до моје куће. Претпостављам да је то свуда тако. Када  поштар донесе књигу, обавезно попијемо нешто у то име. Разлог за то није мали. Неке од књига је позајмљивао на читање.

          Надам се да нећеш замерити мојој слободи да, овом приликом, пишући ти писмо, кажем неку реч о твојој поезији, и поезији уопште истовремено,  из простог разлога јер осећам да твоја поезија достиже то што се од поезије очекује. О прози и завичају - други пут. Или би о томе било сврсисходније уз "кавенце и рећицу", па да се испричамо до миле воље. Могли бисмо и поштара позвати, што да не,  да нам се придружи, јер и он је нека врста саучесника у свему, а можда и он пише.

          Никада нисам био задовољан тумачевом сликом, у намери да се интелектуално досегну тајне нечијег поетског језика, јер дубоко у својој рационалности знам да је то немогуће. Зато је врхунац моје спознаје једна сићушна тачка ослобођена окова књижевне теорије. Увек бих отварао срце и, изложивши га космичкој прашини нечије поезије ( сада твоје),  из тог препуштања осетио акумулиране емоције у стиху и један сићушни делић песникове вечности који задамари и у мојој души. То и сада, овим писаним реаговањем,  чиним схватајући да поезију свако може покушати да спозна, али је не може спознати, али јој се може изложити. Ако у прилог томе знамо да су стари Грци песнике сматрали тумачима богова, онда било какво образложење о могућности досезања песникове надахнутости и тумачење тумача иде до безнадежног усуђивања или бесмисла. Ако се усудиш, иако свестан да упадаш у замку, па покушаш да неки делић поезије артикулишеш и засниваш то на личном космосу и виђењу поезије, другачијем од свих књижевних теорија, мораш се припремити за реакције које се заснивају на виђењу оних који су учењаци, али не и мислиоци. Затрпаће те цитатима туђих мисли. Углавном су то мисли ''великих имена''. Што веће име, то им се чини цитат оправданијим, и сматрају то истином. Али то су, ипак, само туђе мисли, можда громадне и актуелне у прошлости, али апсолутно небитне за поезију овог тренутка.

          Ако се сложимо да је поезија  несвакидашњи начин језичке акробације у описивању виђења доживљеног и постојећег, али не и само тога, већ и оног ухватљивог само посебном људском оку и уму које поседује само уметник, већ смо на корак од осећања која носи. Простори у којима егзистира поезија  су недогледани - бесконачни, и, наравно, није довољна само жеља за тим пространствима. Може се устврдити да свака опробаност у поезији није довољна да постане свемир за себе. Али, ако то јесте, ако је посебан свемир као овај случај, онда је доиста реч о поезији обдареној посебношћу и препознатљивошћу. Наравно, не препознатљивошћу у смислу недостатка оригиналности, већ је реч о особености изражаја. До краја одгонетнути и дефинисати шта је то поезија, вероватно је немогуће, као што је немогуће до краја одгонетнути жену. Тако у овом наклапању о поезији долазим до спознаје која се сама наметнула -  светог троугла: поезија, живот и жена. Треба се ослонити на то да је поезија живот. Треба је живети и љубити њене речи као што се љуби вољена жена док те убијају, док те не одведу у вечно постојање, или те роде опет; у тренутку када неко посегне за књигом и када се емоција која је покренула свемирски вртлог претвара у мисао,  па опет претвара у емоцију.  Тако се песник и поезија препознају, и почну да се стварају, и остварују у свом посебном простору. Зато поезију не треба тумачити,  већ, једино исправно, осећати је - живети је. Препустити своје биће и уздигнути се. Тада поезија ствара песника у неком ко је имао храбрости, и ко је нашао начина да отвори себе и оствари се у другоме. Тако се песник усељује у туђе душе и тако може опет да оживи. Тако време губи своју измишљеност и нестаје, чак и у поезији у којој је подметнута, или уметнута та реч - време.

          Да је другачије не бисмо могли ми - читаоци, осетити свеприсутност у твојој поезији када Олимп и Сува планина постану једно, када први пољубац открива жену, када се та жена васкрсава кроз поезију, када се стапају и постају једно, када те жена рађа, када песник постаје живот, када живот постаје поезија. Увидевши то прожимање свеприсутног, постајемо свесни да је песника загрлила  вечност. Док је живота, док је речи, док је жена - он постоји.

          Наизглед једноставна формула троугла у поезији, или ако хоћете - тројства, може нас одвести и на странпутице, јер поезија најчешће нуди могућности, не и одговоре или решења. Иако је твоја поезија писана математичком прецизношћу и продубљеном једноставношћу, прочишћена до есенцијалности, ипак, оставља и промку ка странпутици (а странпутице могу бити неодољиво слатке и помамне), јер поезија је раскрсница, не једини пут, не један пут, и може нас одвести у ненаслућеност, можемо се обрети у непознатом.

          Како год, понављам,  једино јој се можемо препустити. Ако то не учинимо, нећемо достићи последњи стадијум поезије када нас поезија чини песником, а да нисмо записали ни један стих. Наравно, може се левитирати тик изнад земље, и никад не видети очима које то гледале су, јер се уздигоше, и никад не осетити срце под грлом које беше тамо, и никад не осетити моћ оркана или снагу циклона, лепоту ватре док гориш, дубину подрхтавања утробе, таму растројства... свега што жена јесте, свега што живот јесте, свега што поезија јесте.

          Ту се коб жеље разистињује, ту на врху планине где се играш речима, тамо где се неки никада неће попети ни с великом муком научености. Узалуд труд њихов биће - јер поезија се не да научити, ни достићи. Поезија је од оних жена које дођу и кажу: Твоја сам. Другачије не бива.

          Догурао си свој камен до врха, и ту на врху, у хладу камена отклесаш поезију, и свака реч одјекује од силине ударца о камен, и полако дробиш свој камен, и сачињаваш поетске мозаике поигравајући се људским наумима и поривима у тој волшебној игри кад срце претвараш у мозак, када посежеш за свим оним што испуни речи, и претвара емоцију у мисао, и обрнуто.

          Скидајући хаљину поезији, и грубо је тумачећи, неки ће устврдити да је поезија садржина и форма. И то је све! У тој памети, пренебежући истину као најважнију, на тај начин дотичемо неопходно  присуство моралности  у поезији. Јер треба имати среће, (многи је узалуд дозиваху) да принцеза песма покуца на нечије срце, да се кроз калеидоскоп мисли угледа емоција, да се пред нама преобрати, да се претвори у лек и лечи наше непознанице. ''Песник је тај човек,  који лечи људство од болести о којима медицина никада неће ништа знати'' - примети Драинац, али само ако казује истину - додао бих. То што проналазим у твојој поезији. Лично, никада, или врло ретко сам пристајао да само мисао може бити поезија, да је могуће дестиловањем досегнути мајсторију покушаја да се поезија укалупи и тако протумачи као нешто што је могуће зауздати. Плес емоције и мисли, прожимање лета два лептира, чија нечујна крила изазивају свемире да вечито брује и стварају  нове светове носећи тим тананим крилима сву тежину стварног живота и успешно понирати у тајне живота без сумње у истинитост речи, без шпекулације... као жена и човек - једно без другог не постоје.

          Плени ме што  успеваш да, у наизглед  једноставном формом и свакодневним људским мотивима, обогатиш емотивно-мисаони садржај поезије. Све речи, сваки стих, сублимира набој свакодневнице  ма која тема била. Не, није пријатељско претеривање, само се загледајте у данашњу поезију, или оно што неки мисле да јесте поезија, и видећете колико безсадржајних речи, колико стихова празних на трпези трућања и измишљања, колико само празних кованица има, речи које треба да надокнаде емоцију и мисао у стиху.  Свака реч мора да буде испуњена, никако шупља и измишљена. Изложеност песничког бића метеорима живота  рађа испуњене речи, непоштеђивање срца и ума тих страшних кратера лепоте и начин како пренети ту своју изложеност читаоцу, како му отворити очи, срце и ум да упије божанско из стихова. Ако песник то успе, онда јесте песник, макар се служио и иронијом поред свега, као што ти неретко чиниш. Ту је заправо извор моћи речи. Моћ речи... Моћ певања... Моћ свемоћи... Сусрет са божанским... Моћ видовитости! Све остало су алати, у служби поменутог,  поетисања и пискарања.

          Увек сам сматрао да је песник извршио своју оправданост постојања и исписивања поезије ако макар један читалац,  с времена на време, посегне за његовом књигом. Свако се, ко је иоле мало заробљен поезијом, враћа песнику који може да га додирне речима, да га стихови ухвате за руку и поведу. Зато, само ти певај. Певај, Стојане, о било чему! Твоје ћу књиге држати увек на дохват руке.

Остај ми живо и здраво!

Горан

Калџерело, среда, 13. јул 2016.