Анкица НИКОЛИЋ - МРАТИЊСЋЕ НОЧИ ( запис на лужничком говору)

МРАТИЊСЋЕ НОЧИ

Пројде Свети Мрата. Две недеље преди Божич је најдл'га ноч а накратак д'н. А т'г је најголем студ. Од дан'с па до Божич, д'н се продужи колко пет'л да запоје!

            А ноч дл'га, дл'га – никад да с'вне! А лети, куде Петровд'н  - д'н година! Т'г па никад да се ст'вни, попадамо оди работе... Нело на народ се не згаџа, какогод да је...

Да ти ја изоратим овоја:

            Загледали се Стојан и Дзвездана. Загледали се једно у друго, па ништа не виде окол њи си. Решили они че се узимају: без наваџије, без тетће и стрине, тиће тека.

            Стојан се узмуал, требе си рече на њигови а срамота га. Надокраћу се пресрами те си рече на башту.... Оно у кућу  - узбуча!!! Ко да си огањ у сламу врљил...

             Буча, буча – па се одједнуш ућуташе – Стојан не попушта. Кво че, што че ајд' че иду у прошевину: сами тиће тека... „ Ко пустосватице“ – Вели им маћа!

Спремише се они, све како требе и како је Господ рек'л, како је обичај и адет: кравај и сол,  по шише с рећију и вино, неколко јабуће и крушће и отоше...

             Дом, при Дзвездану, нићи на ништа не слути ал' ји саглам дочекаше, домаћинсћи. Малко се узмуаше, ко и сви кад му улезне незнан човек у кућу. Саде се Дзвездана ич не притриса: ко да ништа неје, ко да неје пуна кућа сас госјање, ко да несу дошли у њојну прошевину.  Саде се малко ко у личенце зацрвенејала, седла у ћоше на столиче и ако вој некво речу да уработи – она послуша, дигне се, па кад тој уработи, она си па седне.

            Старити се договараше, Стојан не попушта: сл'гнул главу, накривил шију и тера си своје! Надокраћу се диже свекрва, Сројанова маћа: ајд' че иду у собче сас Дзвездану и маћу вој да поорате оди женсће работе.

Улезоше у сопче: оно малецко удиплено – види се да је девојчето вредно. Свекрвата се одзрну на там' на овам' па че питује:

-          Ај мори, Дзвездано, дај да видимо дар...

Тека, у крајч'к стојеше поголемш'к санд'к. Дзвезда пријде до њег, свекрва и маћа по њу. Она га пол'к отклопи... Оно, на дно неколко црђе и дветритроје вунене чарапе... Свекрвата се сл'гну, извади једно по једно...Погледа...Убаво напрајено...

-          Кам јоште? – питује она...

Дзвезда сл'гну сас рамена:

- То је – што је... нема више!

Свекрвата учини једноглед у њу...Поћута, поћута...па че праји:

-          Како нема: па где су ти Мратињсће ночи, где ти је Петрово лето...?

Дзвезда беше сл'гнула главу...Подиже ју, погледа свекрвуту у вр' очи па рече:

-          Мратињсће ночи - црђе на очи, Петрово лето – мотики на рамо!

Свекрвата се укуцуби, стисну руће како ји беше  прекстила подпојес и уватила једну у

другу..поћута, поћута...

-          Тека ли је? – рече она.

-          Тека – Дзвездана се не подава.

-                       Е па, кад је тека... – свекрвата се усмину, приграну Дзвездану, исцеливува ју ... – Добре ми дошла у кућу...

Доње Крњино

            

Ранко ПАВЛОВИЋ - ЛИРСКИ ПЈЕСМОПИС ИЗМЕЂУ МОРА И НЕБА

Ранко Павловић

ЛИРСКИ ПЈЕСМОПИС ИЗМЕЂУ МОРА И НЕБА

Над збирком пјесама Грчка свеска Мирослава Тодоровића

Када је човјек сам са собом и морем, онда види и оно што не би видио да је у мноштву и домишља мисли које се зачињу негдје у васељени у којој је и он сам непримјетна честица прашине, увјерен да му те и такве мисли не би дамарале у глави да се није на тренутак одвојио у свој свијет. И тада, у осами, слушајући хуј далеке пучине, гледа како његове трагове на песку / Односе таласи, а ноћу слуша дозиве тих истих трагова са пучине. У апсолутној тишини, каква је ваљда владала само прије Великог праска, пјесник нијемо разговара са Дафни коју је Аполон хтео, а која се прометнула у грамофонску плочу Која се више не користи.

Мирослав Тодоровић је одлазио у Грчку и носио оно без чега пјесник никуда не иде: отворено срце, писаљку и свеску. Наравно, и радозналост која происходи из оног трећег ока, недреманог како би рекао Рајко Петров Ного, за које никада нећемо сазнати гдје се налази осим у души за коју опет не знамо гдје је, у нама или у ономе у шта се прелива. Тако је настала збирка пјесама Грчка свеска, тачније – тако се догодио овај лирски путопис, исписан снажним дамарањем оне неухватљиве и необјашњиве пјесничке имагинације која се најлакше и најпотпуније отјеловљује у стиху. И, ваља одмах рећи, добро је што је лирик истанчаних осјећања и дубокоумног проницања у запитаност пред животом под Олимп, гдје Богови преображени у облаке / Држе ове врхове, на којем је засигурно и бог пјесничког надахнућа испијао нектар, носио свеску, јер смо тако добили пјесмопис кроз који на сасвим нов начин упознајемо колијевку древне цивилизације и за који ће се сваком читаоцу учинити да га је баш он исписао.

Трагови прохујалог времена најдубље су утиснути у камен. У камен који памти, у који су уцртани Питагорини концентрични кругови, у савршено обликован облутак који истовремено и хлади и грије. Па још кад се тај камен нађе под Олимпом у облацима, онда пјесник изговара истину коју може спознати само онај који је окренут божанству Пјесме: видим  стихове за које не требају речи / земаљских песника. Ипак, земаљски пјесник, нарочито онај који у обрисима врхова планине грчких богова види силуете својих завичајних гора, понад којих се као паперјасти облаци разастиру његови стихови, исписује ријечи, прије свега зато да би раскошну љепоту, прожету добро контролисаном рефлексијом, пренио читаоцу, а можда и зато да се пјесма, која му се догодила на Егеју не распростре по запјенушаним таласима и нестане у воденом бескрају.

 Пејзажне слике пјесник Мирослав Тодоровић претвара у пјесничке слике. Тако, кад види линију хоризонта како држи површину мора на коју се небо ослања, и пази да се море у небо не прелије, лирски субјект осјећа како га отуд неко зове и плива ево вековима, питајући се:  Јесам ли ја тај глас / Ово слово / Ова слика / талас? Човјек и море постају једно, садашњи тренутак се утапа у свевременост, границе једноставно нестају, као да се све враћа у прапочетак. Док даљине блиставе пучине на обали свјетлуцају, ту пред пјесниковим оком, и док се дан отвара, он у шумору ријечи слуша небеску плавет. Све је, дакле, могуће када пјесник зарони у пјесму коју ствара (или, када пјесма њега прожме), и да се плавет слуша, и да нам даљине буду надохват руке и ока. Све пјесме у Грчкој свесци запљуснуте су чудесним небеским и морским плаветнилом, оно се осјећа и види и тамо гдје није меновано, и свуда звече стихови као зрели ораси у милошти коју је бака са села донијела унучићима у градску кошницу. Из ове поезије зрачи нека чудесна свјетлост, која се распрскава у слике живота. И свуда влада мир, сличан оном праисконском. Те слике и та атмосфера, рушећи све евентуалне границе, прелазе из пјесама на читаоца и оплемењују га.

Зна Тодоровић античком миту (прошлости) супротставити слике савремене комерцијализације, али и ту, у радионици и продавници икона, нађе оне лирске жице коју опјесмотворе данашњицу, као што легендом о Зевсу и Европи „очовјечи“ новчић од два евра с ликом бика на реверсу.

Заједно с пјесником, читалац се укључује у дијалог са античким митовима, старогрчким филозофима и ововременим грчким пјесницима (Кавафијем, на примјер). И слаже се с пјесником: сва поезија је збијена у једну пјесму, само је питање да ли је она, та пјесма, још написана!

Мирослав Тодоровић у једној својој хаику пјесми (а има у овој збирци подоста хаику терцина и хаику или хаиколиких минијатура које нису испјеване у три стиха) на врло занимљив начин, и не намјеравајући то, „тумачи“ своју Грчку свеску:

СТИХ боје мора

Мисао боје неба

Светлим између

И заиста је тако: стихови се таласају морском пучином, рефлексија је прозирноплава и покаткад досеже астралне висине, а пјесник између њих свијетли ненаметаљивом поруком посебне топкине и доброте. Зато би збирку Грчка свеска требало понијети као својеврстан туристички водич  у најјужнију балканску земљу, али и на путовање у сопство властите душе.

ПЕСНИЧКИ „ПУТОПИС“ СА ЕГЕЈА

Иванка Косанић                                                                                                                                                       

ПЕСНИЧКИ „ПУТОПИС“ СА ЕГЕЈА                                       

Мирослав Тодоровић: Грчка свеска, Прометеј, Нови Сад, 2015.

И у новој књизи „Грчка свеска“, препознатљив  је  рукопис Мирослава Тодоровића: његова снажна потреба да пронађе прави песнички израз за лепоте Егеја,  слике и гласове мора, митове  и савременост и у томе остане свој...

„Грчка свеска“ је заправо нека врста песничког „путописа“ који је настајао у временски одређеним интервалима од јуна 2011.до истог месеца 2013. на различитим  местима прекрасног мора (од Лептокарије, Литохорна, Скале Фурке) али вероватно после и у његовој родној Трешњевици  коју је, преко облака и потока, у лирском доживљају лепоте, повезао са Егејом, морем и непресушним даровима природе. Посебно за песнике... Или тачније оне који трагају за лепотом...

 У основи ова књига песама открива лепоту путовања, чудовишну и прекрасну везу лепоте и потребе за песничким стварањем, за песмом. А Егеј, са прекрасним морем и митовима који се круне као да је створен за то. У другом делу књиге „Грчка свеска“ 2, цитирајући мисао песника Мића Цвијетића (коме је и посветио једну песму) „да путовање увек има виши циљ, космички смер“ Тодоровић потврђује и своје уверење (које постоји и у двадестак објављених књига) да је његов космички смер песма која настаје „између неба и земље“ у надахнућу „одозго“ и лепоте која је, упркос свему, могућа на овој човеку дариваној земљи.Тако је Тодоровић и у овој књизи, можда мање него у другима, близак уверењу о дихотомији света и живота                                             

У “Грчкoj свесци“,   постоје и две линије певања, песничког  трагања, које нису строго подељене мада у првом делу више преовладава дихитомна песничка слика о древним старим грчким митовима, Олимпу и боговима на једној страни, и насупрот томе садашњости која те величанствене митове скрнави, круни и упропашћава, мења у туристичку свакодневицу у трци за профитом и еврима.Тако се и лепота древних прича претвара у кич, у тривијално, у невеселе слике савремености посебно када туристички водичи, јер је прошла сезона - умукну:“

А врховни Бог се у евру објави

Па се са свима нама на данашњи начин забавља

Организује ратове, земљотресе,  епидемије...

О томе нови мит

Понад већ хуји и причу туробну

За нову сезону потомству спрема.

(Животна мрежа)

Песник жали што је у туробној свакодневици, у трци за профитом, у радионицама за израду икона (Стихови о светим иконама) нарушена и упрљана серијском производњом митска и религијска суштина.

Богородица с Христом у наручју/

На магнетној плочи забринуто пита-

Шта ће с тобом   бити дете моје?

Има у овој врсти песама ,најчешће дужим, песниковог жаљења, неке врсте сете што је прошло време митова па је у прозаичној, баналној стварности и Бог мора променио улогу “па превози туристе који обилазе острва”...У другој линији певања о Егеју у којој је песниикова  емоција и снажнија је доживљај лепоте природе у којој су и „Богови преображени у облаке“ и у којој се веровање у дихотомију неба и земље, линијом хоризонта заправо спаја у – песму, а плавет у тајну постања.У доживљају песника Тодоровића природа је са великим П, као нека врста божанства које се пред човеком отвара, осмишљавајући му живот лепотом. Егејски пејзаж је довољан да песник схвати да се пред њим отвара и пејзаж вечности: „Из плаветнила одсјаји /Мита и егејска плавет/ Небеској се отвара и ти видиш / Пеjзаж вечности са Олимпа“.

 Све се у овој егејској плавети претвара у стихове. У томе је песник највише свој: стиховима говоре слике, гласови, емоција... Лирски субјект (у једној песми је и сам песник, својим именом) осећа да је у подножју Олимпа, седишту богова, заправо открио да је прави бог у плавој светлости, у распрскавању и шумовима таласа, у црном камену са белим круговима нађеном на песку, у „љескавој светлости, у којој се, као на изложби слика под ведрим небом, таласи претварају у стихове:

Стих боје мора

Мисао боје неба

Светлим између.

Или опет слика савршене лепоте природе док туристи путују:

Кроз житну Тесалију

       Са сликама пшеничних поља маслињацима

И њива на којима се памук већ зелени 

Кроз изложбу слика под ведрим небом

С којег нас богови мотре

У светлост преобраћени.

У кључним речима које се понављају и заправо не сметајући, оснажују укупни утисак и читаочев доживљај (плавет, хоризонт, талас, камен, тишина, хук, бела пена и другим) песник заправо потврђује ненадмашну лепоту  природе и њене моћи у настајању човековог дела - уметности.

Око људско види да се спаја  

Оно што се у даљини раздваја.

Тодоровић мења облик песме, од дужих (у мањем броју) до језгровитих минијатура, и дубоко доживљено  приближава читаоцу утисак и тренутак “претварања“ природне лепоте у уметничку, заправо њихово спајање у трајност – у трагове који остају дуго у човеку. Цитирајући мисао Сиорана “да се поезија није родила ни у равничарским ни у планинским градовима већ на обали мора и да зато и не постоји весело море“, песник „Грчке свеске“ као да  верује да је лепота бескрај дариван човеку само као специфична,“лепа“ туга у трагању за смислом у сопственој коначности...                                                                                                                                                                    

    

Мирослав ТОДОРОВИЋ - БОЖЈА ВИЗУРА

ОВО ЈЕ ТА КЊИГА

У ЗИМСКОЈ библиотеци шуме читам трагове
Сам сам Гракне гавран понад Клика
Мотрим у Коритима извија се живота дим
Изненада лавеж паса Прхну снежна тишина

Село скоро пусто многи су под земљом
Неки се по свету расули Вратио сам се
Мотрим све ово што ме је стрпљиво чекало
Радујем видику што крили се унаоколо

Сванућа пуна светлости ово је та књига
За којом сам трагао следећи судбину
Чујем све минуле године у горској тишини
Препознајем животе у песми која је облик

Плови понад гора крцат мојим мислима
У вечерњој светлости ових речи чујем
Како се гаси видик све што је казано
Биће ова књига у плаветнило загледана
И тишина крцата вековима видела тамног

15.12.2008.