Све што нам измиче
и у прошлост пропада губи уз пут многе одлике своје. Зло, бледи, грех се заборавља, вино цикне, а пољупци, под небом трајни, у песму се преобразе. Кад бих твој загрљај пожелео, смишљао сам стихове. Тумарао сам по соби, говорио их у празнину. Ах, ти стихови! Не беху баш мудри, ал' беше много неумитне чежње и страсних речи у њима. Стискала си ми дланом уста да заћутим, и упорно бранила изненађене своје уши. А ја сам већ блудео врхом језика ружичастим њеним завојима као на лавиринту. На твом срцу спавао и незајашљиво мирис удисао вреле пути. Снови, што се крадом ближе да спавача спопадну у мраку, имали су боју твојих очију. Били су плави. А на чело ми полако капали корали твојих минђуша, као капи печатног воска. Кад данас у дланове положим остарело лице, под прстима јасно напипавам обрисе твоје лобање. Никад на њу мислио нисам, ни главу у дланове спуштао. А и зашто бих? А страшна чежња да се буди, макар без радости, без наде, стално пришива црна крила страху од непостојања. Али кад заиста умрем, из тишине ће глине, још да у корацима твојим зајеца моја љубав. |
Нема коментара:
Постави коментар