Део из поеме: Грималдијева маска
бол тог пролећа
једино је у смрти нестајала
хиљаду пута сам бежао
са прага радости
ка ливади трагања
између опустелог мита о сунцу
напуштених снова
нераспламсаних буктиња
занемелих месечина тетреба
моралиста у канализацији
светова заклијалих на каучу
палим још једну цигарету срама
на сахрани поезије
вечито против форме
што нам свест о радости кочи
са истином камена
да сиђем до дна безумља
непостојаности и узалудних људи
где ми је и место