Анђелко АНУШИЋ
ВРТЛАР И ЊЕГОВИ
ВРТОВИ
(Мирослав Тодоровић: Малина и
други јади, „СВЕН“, Ниш, 2016;
Душан
Стојковић: Рукопис живота (критика о поезији Мирослава Тодоровића), Народна библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2016)
„...Треба
онако писати, сликати и вајати као што живот и као што природа вајају, сликају и пишу; као што живот и
природа пишу и сликају али – за велике људе. Они су једини учитељи за велике
ученике. Јер ученик је све...“, пише Бранко Лазаревић. А Милован Данојлић, божански познавалац Послова између Неба и Земље, пише:„...Јер
телесни напор (га, мисли се на земљоделца) јача и успокојава и онда кад
изнурује; онда можда понајвише. Умор брише границе између наше телесности и
материјалног окружења, раствара нас у бесконачности, крепи поуздање у добар
коначан исход.(...)Рад са земљом ублажује
и одлаже тешка питања.(...)Смисао живота се решава из минута у минуту, голим
рукама, у савлађавању посла; умножени труд доноси непосредне радости и задовољства...Довољно
је да се, пред залазак сунца, окрене за собом, да погледа оно што је покопао,
покосио или пожњео, што је попластио или саденуо, па да му талас топлине испуни
груди. Сваки ваљано испуњен радни дан учвршћује самопоштовање и крепи душу...“
Зашто,
одмах на почетку, ова два цитатна фрагмента (први о духовном подвижништву, други о удвојеном телесном
прегнућу ) а која се (као и све у животу) мисаоно дозивају и додирују, преплићу
и једначе у својим исконским дубинама, водећи нас ка крајњим спознајама о
сопственој и суштинама које нас окружују? И зашто – запитаће се многи – овај
текст о књигама двају аутора – у (тек) једном приказу? Зато што је песник Мирослав Тодоровић ученик
Живота и Природе. И зато што је он
човек који се, најзад, и после свега,
вратио у завичај (разблудни син
Земље!) где се земљоделанијем монашки
подвизава духовним и телесним
напорима, учећи од земље, мотрећи
њене појаве и објаве, њене нутарње покрете (порођајне трепете). Напокон, и зато
што песник Мирослав Тодоровић јесте (или би могао бити) један од ученика и
„јунака“/ликова и Лазаревићевих и
Данојлићевих! Како? Па, Тодоровић је вртлар двају вртова – песничког и земаљског. И један и други су, у уобичајеном и пренесеном смислу речи – малињаци, може се рећи. Онај први врт
је и на небу и на земљи, други – премда у тврдом, знојем накапаном земном врту – није
нужно одвојен од оног првог, то јест небеског. И један и други обрађују се удвојеним снагама и Вишњим надама, јер друкчије и не може да буде, упркос разним
теоријама које грубо разлучују духовну од физичке/физикалне енергије. Човек је
небеско биће (на Земљи) које (нужно) не живи само од хлеба, како каже пророк.
И приде
– Тодоровић је главни лик Стојковићеве
књиге, као што је и лирски јунак сопствених (песничких) дела. Рашчитавајући књигу Малина
и други јади – ми истовремено читамо
и гонетамо књигу Рукопис живота (и обратно) –
и једна и друга нам је „помоћна“
литература, алатка помоћу које откључавамо тематске и метафизичке трезоре обеју. Тодоровић је овде
лична једначина – „пртљаг“ без кога он нигде не иде. И без
кога се овај песник не може добро сагледати. Најзад, у поднаслову књиге
Тодоровићевих записа, претходно махом објављених у дневној штампи (књигу коју
је сјајно приредио универзитетски професор, неуморни Недељко
Богдановић) Малина и други јади –
недвосмислено стоји: Штиво посвећено
књизи, речима и малинама. Што год да
ствара, пише, овај песник (као што је то, мање-више, универзална матрица за
његове „побратиме у свемиру“) реч
је о једноме.
О истоме. Посреди су небески (малинарски, у садници и стиху) засади
на земљи, и обратно. Песникова брига, рад, бдење, стрепња и надежда су готово једнаки. Он
свакодневно чита и толкује две лектире у једној писаници, чији је аутор
Утројичени Јединац.
Мирослав
Тодоровић је тамни лирик земље, упорни, устрептали ослушкивач њених порођајних
трудова, удвојених са сопственим и завичајним;
танани слушач и гонетач горских
оргуља са којих разабире и
опесмовљује васељенски хуј и бруј, шум и лахор, пухор и лелуј, лепух и нечуј обоготворене мајке Природе
која је сапета у негве (раз)историје, распета чавлима пале човекове егзистенције.
И лепет
крила свога Анђела чувара, и свих добрих сила Неба које настањују ову Карадолину, мотри изнутра Мирослав.
Његове песме и
прозаиде (које плене „истрганим“,
фрагментарним кристалима, својом рефлексивношћу, чешће и више него као целинске
форме) су у узајамном односу са догађајном и егзистенцијалном (као и есенцијалном)
стварношћу, како тачно уочава песник, антологичар и књижевни критичар, агилни мр
Душан Стојковић, који је приредио и
рецензовао зборник одабраних
критичких приказа (укупно 43 огледања) о песнику Тодоровићу, под
комлементарним/конгенијалним насловом – Рукопис живота. Ако се не варамо, ова је
шеста књига критичког пребирања и
сабирања Тодоровићевог књижевног твораштва.
У песниковом уму
(и рукама) су све линије живота, сви
његови конци и кончићи. Њега подједнако боле и тиште све – како би се старински
рекло – ране рода његовог. А те ране
су увек, од искона, оне најдубље – духовне, трансцендентне. То је квантно стање историјске и
друштвене самосвести (стабилно памћење) народа и културе коме (којој) припада. Статус писма, језика и књиге,
белетристичке Речи, уметности и
уметника; делатна улога интелектуалца; г(о)рко постсазнање да постајемо колонија
енглеског језика и иностране књиге (одзиви Црњанском!); али, брине га подједнако
и затуреност земаљских вртова и осипање њихових
градинара; речју: културе у њеном
генеричком и друштвеном (примењеном) значењу – то је основна, магистрална нит Тодоровићеве линије живота у оба његова малињака!
Да видимо сад
како у „пракси“ (на примеру неколико репрезентативних самерања) изгледа компаративно
читање ових двеју Тодоровићевих књига. Пишући о „градским резерватима“ и
несклоности данашњег човека читању и књизи, у тексту „Људи без душе“ (Малина и други јади), на једном месту, наш песник каже: „...А ђаво ради своје, запослио доконе људе у
градовима да ужагреним очима гледају на ТВ туђу трагедију, муку своју с ума да
сметну...“. Читалачки пребирући Тодоровићеву
збирку Ветар понад гора (засигурно
његову најбољу, целосно самоостварену
песничку књигу), академик Жарко Ђуровић
вели: „...Природу у поезији Мирослава
Тодоровића треба посматрати из угла посебне припадности њеним добрима, која
пријањају за душу као лишај за камен. Пјесник је прихвата као екстатичан призив
доживљајне пунине. Отуда његово стално обраћање њој...“ „...У ранијим временима писало се тегобно...Гушчијим
пером. Ја сам као ђак писао крижуљом на таблици, затим перницом умачући је у
мастионицу, онда се појави (и) чудо
звано пенкало, а тек хемијска...Писало се с муком спрам светлости свеће, лампе
петролејке, штедећи хартију...“ подсећа Тодоровић у тексту „Проклети занат“ (Малина...) А његов имењак мр Мирослав
Радовановић рашчитавајући Песме путовања, запажа: „...Свет
фрагмената у збирци Песме путовања најближи
је свету мита. У песниковим представама сваки фрагменат је вредност за
себе, носилац сложених садржаја...“
„...Српске земље
је народ омеђивао својим језиком, и на тим просторима је правио своје државе.
Дакле, језик је и територија, језик је и
граница...“, опомиње Тодоровић у
тексту „Врт звани језик/уреди свој врт“ (Малина...)
Готово на истом фону надовезује се Милутин
Лујо Данојлић (Ветар понад гора):
„...Антејска идентификација са земљом и њеним сензацијама и плодовима, само је
један начин да се отргне прави живот од „свирепог заборава“...У тексту „Златно
доба“ (Малина...) Тодоровић стуштено
кличе: „..Живот пише романе, али романи не описују живот...“ А Ранко Павловић, пером ослушкујући Ветар
понад гора, пише: „...Два су се завичаја слила у један у Тодоровићевој
поезији: родни крај и томови књига...“(„Завичај у станишту
живе поезије“).
„...Награде су
резервисане за писце из центра. Из центра се гостује, из центра су Жирији,
новинска слава, ТВ сјај. Шта рећи за прике и пајтосе, којекакве Алибабе...“,
пише Тодоровић у колумни „Лоша адреса“ (Малина...) А неуморни алтруиста
и „волонтер“ Мирослав Лукић,
наш највећи (савремени) духовни задужбинар
живе књижевне речи (погледај галактичне светове његових ЗАВЕТИНА!), у огледу У спомен на Палму у
оази Терер/Канали ФИЛТРА, као да се надовезује на свога имењака, пишући о
његовој књизи Потоња верзија
„...Мирослав Тодоровић је, могли бисмо рећи, та Палма у оази Терер,
најусамљеније дрво на свету, или барем у поезији друге половине XX века. Најближе дрво овом дрвету на много великим растојањима према
овоземаљским мерилима, и зато је о поезији овог песника написано врло мало
ствари које одређују његову суштину...“
У песниковом ламенту
„Пусто и глуво“ стоји: „...Дођемо у
Папратну. Глуво! Куће оронуле у земљу тону. Њиве заузела шума. А њива ти је к'о
и жена, треба стално на њој,и око ње, да послујеш...“ Готово на истом фону Стана Смиљковић рашчитава Тодоровићеву песничку књигу Божја визура („Самотан слушам тугу у
себи“): „...Враћа се свету у коме доминирају вечни елементи опстанка: вода,
ватра, ваздух, земља. Око тих створитељских елемената кружи песникова реч
заодевајући их у зелено рухо природе, бистроточне и жубораве воде,
земље-хранитељице, ватре која разгорева пламенове унутарњег немира: Свиће а
ја идем преко брда/Слушам горску тишину.“
„... А ти си већ
у малињаку, убираш пурпурне плодове, слажеш их у пластичну гајбицу, предајеш
покретима у које се преображаваш. Чујеш веселе повике берача и берачица, пој
косова слушаш, удишеш мирисе, душу
земље осећаш. (...)Умор у раменима потмуло расте, осећам укоченост, туп бол у
раменима, потмуло кљује у леђима, чујем дамарање мишића, а цело се тело предаје покретма, сада
сам у власти тих покрета. Не чујем више пој косова, ни кликтај орлова што у
пару, ено, плове понад Дубовца, само бруј врелине одасвуд дави. Тегобан, само наизглед лаган посао, али чуј, само за 1 кг. малина треба три
стотине пута испружити руку, и на крају,
постајеш само тај, механички покрет руке...“, повратник у завичај, самозатајени,
раб земљоделачки Тодоровић Мирослав од
Трешњевице – пише јеванђеље по малини („Берба
малина, 2“). А Драган Ј. Ристић, у
тексту „Панорама доживљаја и емоција“ пише о књизи хаику поезије нашег песника
(Шум и лахор): „...Код песника
Мирослава Тодоровића хаику настаје спонтано, из комуникацијског односа песника
и природе...Онај ко чиста срца прилази свакој ствари и сваком живом створу
(МАКОТО) своди људскост на оно природно, али и оно природно своди на људско...“
Надовезујући се
на свој текст Лоша адреса, наш обделатељ двају вртова, у колумни „Врзино коло“, у неку руку, спокојно
закључује:“...А потписник ових редова, далеко од београдске књижевне пијаце, на
свом Парнасу у Трешњевици, не хајући за књижевне марифетлуке зна да је само
писање награда, божје послање, инокосан
пискара понешто и нада се победи
дела, али вазда има на уму речи проповедникове: Што је било то ће бити....“ Срба
Игњатовић, песник, есејиста,
критичар, истрајни посматралац наше књижевне и културне сцене – луцидно прозире то (песниково) врзино коло, у тексту Тодоровићев
тавни прозни ковчезић, где о Тодоровићевој прозној књизи Сандук
пун таме, каже: „...Кад је о
мотивима реч, изесно је да је Сандук пун таме мала целина заошијана у најразличитијим
правцима. У том погледу аутор, наш прозаиста, „легитимише“ се као, како се
некад говорило, прави разбарушени песник. Искрено ћу устврдити да ми је то
драго и блиско, то јест да ми пружа читалачко задовољство...“
Наш земљоделатељ
и малинар Мирослав од Трешњевице, у тексту „Сетва плаката и обећања“ проговара језиком
својих малобројних завичајаца, ничице палих на издисају села: „...У штампи нема
више главних вести о сетви. Све је у сенци сетве плаката, обећања...Обећање, то
је нашем народу и те како познато...“ А пишући о збирци Светиња, М. Радовановић
запажа: „...Реакција песничке свести усмерена је да се одупре баналностима и
суровостима, изазовима историје који унижавају...“ У насловној колумни „Малина
и други јади“ наш аутор „о изазовима историје“ диреткно говори: „...Ко сними филм о малинарима тај
ће добити Оскара. Занимљиво ће
бити и Европи, и свету, да види егзотику, пола века се на исти начин обрађује,
бере, гура, носи, вуче, сагиње, пузи...Ко све не бере? Све што миче, деца,
стари и све могуће професије. Дошли из града да се овајде, економисти,
правници, инжењери и пензионери у изанђалим оделима...“
У тексту
„Списатељи и књиге у недоба“ који би могао да носи и наслов „мука наша вајкадашња по Књизи“ – трешњевички
књигоделац подсећа оне које је, по
немости власти као фатума, нeмогуће подсетити на оно што је најважније. „...Још од Вука Караџића, па
ево до данас писци раде на ползу отачеству. О своме руву и круву трукују књиге.
У оно време благодарећи пренумерантима штампане су књиге, у њима је сачувана
душа народа тог доба, наш ослонац. Где је то отечество данас? Могући, данашњи
пренумератни ишту хлеба: Хлеба,
господару!...(...) Навешћу (цитира песника Стојана
Богдановића) како су песници
третирани у средњовековној Србији. У
чувеном Душановом законику пише: На
градском казану могу да се хране градска сиротиња, песници и њима
подобни...“ А Братислав Р. Милановић у
својој рашчитаници „Тамо где старе
митове наслеђују нови“ о Тодоровићевој
књизи Грчка свеска - као да је истовремено устопио на старо-нову агору
и и обрео се у средњовековљу – констатује: „...Трговци
су се опет уселили у храм из којег их је
Исус избацио и размножили се по свету. Плати па се моли: пред бофл
робом, пред иконом коју приликом израде
скоро да и није такла људска рука(...)Трагови старог света налазе се на
предметима који су данас у употреби, али се њихово значење изгубило. До њега
може да допре само онај ко зна старе митове и приче на којима је некада почивао
свет...“
Учећи од земље,
Тодоровић је „утврдио“ и сложену лекцију и за понеког од нас – „Учење
старог воћњака“ – у којој научава:
„...Воћњак је метафора и симбол. Асоцира, шири гране на све стране. Метафора за
кућу, државу...Језик – Воћњак. Шта све
није непозвано ушло у српски језик. У време избора пролетос стиже у село реч кохабитација. Али се не прими. Свака
туђа реч у воћњаку српског језика је мука домаћину. А њих је све више.
Закоровљују. Засењују. И језик постаје
колонија великих језика. Воћњак и књижевност. Заборавља своје тло, свој језик
више је ехо тзв. великих, жртва помодности. Али ко за тим хаје? Више нико
озбиљан за књижевност и не пита...“ А приређивач Тодоровићеве књиге о малинама
и потоњим јадима – Недељко Богдановић,
записаће: „...Сваки је Тодоровићев запис несрећан случај који се решава умрежавањем на културном плану. У
свом о(т)писивању стварности која га узбуђује, углавном као мучно несагласје,
уз неку прекорну горчину, Тодоровић се
наслања на искуство своје лектире, углавном оне које имају светски
значај и универзалније поруке...“
Из свог
малинарског расадника, мотри Мирослав
Тодоровић, широм отворених очију, и на Србију, ничице попанулу пред „престо“
ТВ-пријемника – као земљу људског расадника који се непрестано празни, а танак
му, и све тањи прираштај, притиче. У
колумни „Људски расадник“, саман као ждрал изостао у јесен иза свог јата – ламентира наш песник у име
свих нас, и свих оних који по вокацији свога „државног посла“ нису смели телевизијски занемети/забленути:„...Сулејман Величанствени им сваке вечери
улази у домове, и шири славу свог сараја, своје ћорде, свог харема, своје
вере...Његов живот и прикљученија одушевљава. Да ли због тога што се у српски
етнички код, уз петсто година робовања, трајно усадило пусто
турско...“ Као да је нетом прочитао
овај текст – Душан Мијајловић Адски у приказу
„Тихост пуна одзвона“ (Божја визура)
пише: „...“То не значи да песник избегава данашњицу, етичке и све друге
прихваћене вредности. Егзистенцијално питање
је свеприсутно, али за разлику од многих песника, у овој збирци оно није
наметнуто, оно се посредно преплиће...“ Исто мисли и М. Радовановић (Божја визура) у тексту „Меланхоличне и самосвојне песничке слике“:
„...Песник приповеда о народу који се отуђио
од завичаја и изгубио смисао. Негативна разилажења људи и завичаја
(села) поништила су идентитет, човек се разишао са простором, лепотом,
објектизована је визија човекове космичке судбине која је рефлектована као зли
удес и потпуни промашај...“
Могли бисмо још понешто компарирати и рашчитавати и
на основу других Тодоровићевих књига (и књига о њему), али суштинско песниково (сензоричко,
поетско и поетичко, егзистенцијално и есенцијално) језгриште чини нам се да
смо осеничили и приближили читаоцу. А у
једно смо сасвим сигурни: без обзира на тренутни нагиб земљине осе – оба
Тодоровићева врта „држе“ се динамички а
стабилно. Расцвали и зреноплодни. Подједнако
уроњен и
у једно и друго царство (додуше, у оно заветно три
копља дубље!) наш Вртлар се сналази
добро: вазда му, као монаху, молитва песничка у
устима а посао у рукама.
Трешње(вица) и малина – малина и Трешње(вица)!
Метафоре о превечној пролазности или о кружном дотицању истог које никад није исто?
