ПРТИНА
Отвори врата и прозоре,
прошапута,
жудим заумне просторе,
а нигде пута.
Гле, танка ми се пртина
указује,
освиће Реч у прстима,
рука празнује.
МУК МАТЕРЊИ
Сам сам на овом разјапљеном свету,
сам сам под овим небом окорелим,
што имам носим у црном сепету,
што немам псима и птицама делим.
Сам сам у овој вероломној ноћи
из које жагре очи грозничаве,
проблеснем каткад у јеткој пуноћи,
па се распрхнем у мисли тричаве.
Лакше је било искобељати се
из свих матерњих тврдих тескобнина
него ли туђе немуштости присне
жегнути у плам рођених огњина.
Пре него што се збуде неминовно
и Огледало прозре сопственика,
закопаћу се у дисање словно
из кога свитац сумње сив светлика.
ПУТНИК
Није ли то тај пут, никад просечен,
у само средиште сумње запућен,
свим птицама свих небеса посвећен,
кренеш ли њиме – сит ти стих, а ти раскућен.
Јесте безизгледно уздање да ће
насеобина сна да те одржи
у изнудици да подневно саће
полен трагалаштва зазрнчи у срж сржи.
