раскајавања
не брани ми
да припадам свом залудном сну
који се огрта непотребним стихом
док ме узалудност пчеелињег лета
гуши и растужује бесконачно
док ме озвездавају простори
наслућених не и виђених даљина
не брани ми
кап мастила из крвотока песме
помешану са страшилима јутра
отирући паучине засвођенице
на очима анђела док перем руке
крваве на кладенцима ироније
које исмевају постојање рата
не браним ти
да се гнушаш свог лажљивог срца
и плачеш због твојих речи песниче
које покосише ватром траву истине
донесећи размиленим мравима пепео
и просипајући га у срце њихове жеђи
у очи њихове
које сањају водоскоке
