Ана Бујић
Драмски преокрети у лирици
Горан Ранчић је, упркос својој склоности према кратким
формама, склон дугим насловима (бар што се поетских остварења тиче), као да
тиме жели да на известан начин надомести краткоћу форме. Графички посматрано,
онe, бар у првом
циклусу збирке из наслова, подсећају на скице, без интерпункције, без великог почетног
слова, али исто тако остављају утисак епопеје о животу, љубави, смрти, смислу,
сврси, вечном трајању, свеприсутности оних који су били и деци која ће тек доћи
– Вијон и нерођена деца двоје љубавника, као и сам лирски субјект, у исто време
постојећи, у настајању, као и онај који ће тек настати.
Улогу лирског субјекта ове веома интимне, рилкеовске поезије не треба
вулгаризовати и поједностављивати – Ранчић не представља своје лирско ја у
форми богом надахнутог песника – његово лирско ја кроз поезију, као
најфлуиднију литерарну форму, тражи начина и пута да живи и радује се.
Први циклус песама не носи случајно назив трепталице. Чудесна кованица не само да наговештава, већ јасно
говори читаоцу о трептајима душе, духа, анимуса и аниме, о последњим трептајима
снаге. У песму, која се условно може назвати не одричем се (јер наслов као такав не постоји) то је речено:
не
одричем се аутобуса
у пет и десет
цигарете
уз кафу
осмеха
у пролазу
чаше
шљивовице
изгубљене партије шаха (подвукла А.Б.)
не одричем се
ја само немам снаге
да кренем изнова.
Наоко једна од песама која као да обећава „радост малих ствари“ (како се
човек обично правда када нема способности за велике), до стиха изгубљене партије шаха. Ту
настаје страшан преокрет, готово да би се могло рећи драмска перипетија
код изразито лирског Ранчића. Преокрет који не води крају, макар трагичног.
Ова песма нема краја, има само неизвесност, трагичнију можда него што би било
какав крај могао бити. Даље, Партија шаха
је назив другог дела поеме Т. С. Елиота Пуста земља. Ни за Клеопатру, чијим описом
почиње овај део поеме, ни за пар интелектулаца, чији живот одавно нема смисла,
па до просте жене коју муж вара с најбољом пријатељицом, ни за кога нема краја,
као за уклете, осуђене да се муче до судњег дана. Последњи стихови поеме цитати
су преузети из Хамлета, који описују лудило Офелије: „Лаку ноћ, госпе, лаку ноћ, слатке госпе, лаку ноћ.“
Партија шаха, само један стих Горана Ранчића је сублимација свих ових стихова,
самим тим што што је изгубљена. Анафоричним Не
одричем се лирски субјект припрема све на заврши ударац: ја само немам снаге /да кренем поново.
Без тачке, дакле краја нема. Трагедија, ма како страшна била, била би боље
решење од ужаса без краја који лирски субјект осећа. Али она се не завршава,
као што ништа није завршено, и продужава се до у бескрај.
Трепталице су увод и јасан путоказ у друге циклусе и теме, које су
увек исте, (јер друге и не постоје), извариране на бројне начине, између
осталих, анафоричним називима (изгубљено, чисто), где видимо елиотовску
апокалиптичну мисао о смаку света који је почео, али само неки га виде. Примера
ради, ево неколико стихова из изгубљене
земље:
неко је бацио камен
за њим и други
јер Орфеј лоше пева
све је то пут
у равнодушност.
Цепање два последња стиха није случајно: синтагма у равнодушност апстрактан појам претвара у конкретан, и Ранчић
постиже дубоко апокалиптични, потпуно аудитивни ефекат – у равнодушност овде значи у пропаст, у ништавило, у пакао. Једном
сликом каменованог Орфеја људи су заувек изгубили могућност спасења, и више,
они сами постају пакао.
Апокалиптичне слике много су чешће уколико се лирски субјект удаљује од
исповедне лирике. Док је у првом циклусу збирке, трепталице, било речи, како је већ наведено, о темама од којих се
састоји један људски живот – љубав, смрт, стварање – дотле је у двојницама све то до сада поменуто, сажето
у смисао постојања, стварања, љубави и, на крају, смисао рођења пред
апокалиптичним крајем.
Двојнице зато имају вишезначно име – могу да означавају музички инструмент који
свира у два гласа, а можда и двојство, манихејство у самом човеку којем је дато
да види и запише о судњем дану, који је дошао раније.
Оваква слика није плод песничке маште; конкретан догађај који је сазрео,
скамењен и претворио се у страшну причу, као мит који се препричава, дубоко
укорењен у свести једног народа. Ранчићев циклус у оквиру циклуса, који условно
називамо чистим, јер све песме имају
у наслову овај епитет. Из тог разлога је можда средишња песма овог циклуса чиста среда, наслов преузет од Т.С.
Елиота, наравно, с другим значењем. Одузело би превише простора и времена за
поређење између ових двеју песама, и зато ћемо се само задржати на Ранчићевој.
Како је већ речено, свој главни мотив Ранчић окамењује у далеку митску причу о
присутном злу, које је прадавно владало, побеђено је, али опет може да се
врати, вребајуће и свеприсутно:
дечаку
неко шапну
ти си одабран
песма је дух
слична месечини
слива се
из очију Свевишњег
у твоје речи
ја други
дечак без сна
питам те
чему песма ако
милосрдни анђео
уништи ватром
последњу наду.
Обдареност, човек дотакнут прстом Господњим да ствара, све је доведено у
питање доведено у лице са Злом, маестозним гестом стављајући у исту песму
Свевишњег и милосрдног анђела. Можда једини од свих на овим просторима који су
се бавили том темом, бомбардовањем Југославије 1999. од стране деветнаест
држава, операцијом која је носила бестидно циничан назив милосрдни анђео, Ранчић не помиње уобичајене слике и мотиве, већ
само поставља питања – чему и зашто, доводећи у питање смисао стварања, смисао
поезије, смисао уподобљавања човека Творцу – дато му је да ствара, али зашто
ако му се Зло смеје у лице и милосрдни анђео се претвара у анђела уништења.
Последња песма овог циклуса носи назив рађање Орфеја. Склон анафорама, Ранчић постаје хермафродитна
личност, апстрактан појам, васељена, али, при крају песме читалац схвата да
стихове изговара Еуридика – љубав због које се силази у пакао:
ја вечна
ја Еуридика
ја ничија
ти смртни
дозивам те постојањем.
Песник савршено осећа хтонско, вечно-женско, и схвата моћи дате
искључиво женском полу, јер песника и љубавника ствара призивањем – реч постаје
чин. Рекло би се да песник лавира између потпуног очајања и ваздизања из
дубина. Међутим, он је у непогрешивом дијалогу са читаоцем, трећи циклус назива
узалуднице - што дубље улази у суштину, све му је мање
јасно зашто се дешеава све што се дешава, јер није кадар да схвати трагедију
човечанства зарад потенцијалне „будуће хармоније“. Зато песме овом циклуса носе
назив шта учинити са... У песми, по нашем
мишљењу, кључној, шта учинити с малим човеком – оним који ништа не тражи, ништа не
жели, а можда и жели, али га ждерач душе, навика, чине малим. Његов стидљив
осмех упућен пролазници која је журила ка
неизвесности. Можда по први пут спознавши лепоту, али се не усуђујући да
јој приђе, осмехује се, налазећи да му је то сасвим довољно и запада поново у
беду свакодневнице. Али ко је та жена? Шта је неизвесност? Да ли хамлетовска међа с које се ниједан путник никада вратио
није? Два су опонента - један
задовољан малим и други незадовољан можда великим, али не оним што тражи,
одлази да то нешто тражи с друге стране, без страха који уништава све
могућности као у наредној песми:
... чекала је дуго
пред вратима да страх одагнам
... знао сам да сам се бојао
а желео сам/ ужасно сам желео...
Сада
... не осећам страх
али дани су прошли.
У циклусу непостојанице први
пут су песмама дати наслови, и први пут поменут назив збирке, и то баш у песми антипесник. Антипесник, као Антихрист,
онај који убија Орфеја, исти је онај који лови славуја старијег од песме. На
почетку, песме које су биле сасвим кратке, сада се продужују до последње у овом
циклусу, вапаја, молитве, крика, осећања осујећености, сопсвене кривице и
неправде који су други нанели, уз језиве слике
крвљу задојене
таме песме, изгубљених светова у дечјем оку
да би се завршио класичним хумором испод вешала:
мирно усните
Вукови потомци
у фабрици текстила
вољена мајка исплакала је молитву над униформом.
Најзад, последњи циклус доноси три поеме у којима су сублимиране све
теме, и где се Ранчић коначно показује као ерудитни песник – у поемама ко залива цвеће у Холановој соби, ноћ
неовдашња (вероватно алузија на приповетку Марине Цветајеве Неовдашње вече), и грималдијева маска,
известан је омаж некима од омиљених песника Горана Ранчића. Ноћ неовдашња је врста тужбалице над
Цветајевом, а ко залива цвеће у Холановој
соби, и грималдијева маска препуне алузија на Шекспира, Елиота, и Јесењина.
Без икаквих разлика да ли је неко ерудита, попут Елиота, или сељачки песник,
попут Јесењина, Ранчићу није важно. Битно му је да води дијалог с њима и да
нађе заједничке, општечовечанске теме.
Као што је речено, лирски субјект се овде коначно отвара пред читаоцем,
показујући се као ерудитни песник, који не пише ради популарности и читањa с трибина. Поеме су
такве да је за њихово разумевање потребно дубоко познавање литературе и као
такве, писане, без зазора, за одређен
круг читалаца. Ранчић с поносом цитира своје узоре – Елиота, Холана, Цветајеву,
Сајферта и још много других, вероватно само њему познатих. Лирски субјект није
неко ко по свако цену тежи оригиналности, напротив, јасно му је да још од
Проповедника ничег новог нема под сунцем.
Исто тако, будући врстан познавалац
Т.С. Елиота, он кроз своје песме и поеме готово у сваком стиху обилато показује
свој песнички credo, Елиотов чувени есеј Традиција и индивидуални таленат: „Она
(традиција) се не може наследити, а ако вам је потребна морате је стећи великим
трудом. Она на првом месту обухвата осећање историје, за које, безмало, можемо
рећи да је неопходно сваком оном ко би хтео да буде песник и после своје
двадесетпете године; а то осећање историје укључује запажање не само онога што
је прошло у прошлости, већ и онога што је садашње у прошлости; осећање историје
присиљава човека да не пише прожет до сржи само својом генерацијом већ са
осећањем да читава европска литература, почев од Хомера, и у оквиру ње читава
литература његове сопствене земље, истовремено егзистирају и истовремено
сачињавају један поредак.“
Ранчић јасно показује од
кога потиче његов песнички опус, ко му је инспирација и с ким је у дијалогу
путем истих, егзистенцијалних тема – љубави, смрти, стваралаштава, туге над
прошлим и неоствареним, страха пред будућношћу. Једном речју, егзистенцијале
теме које дотичу већину мислећих људи, али се не усуђују да их изнесу на тако
директан начин. Лирски субјект, светлосним годинама удаљен од популарне
психологије, која пропагира човека коjи се навикава на све, како
се то популарно каже позитивно размишља (шта
год то значило), све ово износи читаоцу. Не изазива, не поставља питања, не
позива на бунт. Само своје мисли износи у јавност, и та равнодушна суровост
објективности управо је оно застрашујуће у поезији Горана Ранчића. Међутим,
поигравајући се са својом читалачком публиком, своје стихове у којима не
оставља никакву наду, који не верују у будућност – никакву: ни добру, ни лошу,
заправо она код песника и не постоји – заодева у херметичне облике, с времена
на време позивајући се на Холана, Цветајеву, Лорку, Елиота, маниром средњовековног
хагиографа који у свој текст без навода убацује библијске цитате,
подразумевајући високо образовање читаоца.
Као што смо рекли, ерудитна поезија подразумева високо образовање
читаоца, брзо распознавање оригиналног стиха, цитата, реминисценције, што значи
да је та поезија доступна одређеном кругу читалаца. Из тог разлога Ранчић је
слободно могао да убаци, условно речено, за данашње време јеретичке мисли.
Прва од поема, ко залива
цвеће у Холановој соби, и, познајући Холанове теме, као и збирку Бол, лирски субјект је почиње страшном
сликом:
поезија је вапај
време доноси ексере
које распети закивамо
по ко зна који пут
у сопствене дланове...
Жеља да се заборави
прошлост:
зидове треба окречити
превише је крви на њима.
пориче се следећим
стиховима –
усамљена срећа је очајна
(...) кога то заваравамо.
Офелија, лајтмотив ове поеме заправо је дијалог лирског
субјекта с Холановом песмом Ноћ с
Хамлетом - код Ранчића то је Офелија, вечни симбол
неостварене љубави, попут Орфеја и Еуридике :
да се ниси претворила у маглу
као Еуридика...
Обе су жртве себичности:
Офелија Хамлетове не – жеље да схвати, а Еуридика Орфејеве жеље да се увери.
Љубав је појам који губи свој значај с годинама – од страха па све до подсмеха
–
та девојчица
за коју се као деца потукосмо
онда нас живот обману
ужасима празних простора.
Поезија је нека врста
покушаја бекства од јаловости таквог живота, неживотни, како песник каже. Ипак, акценат је стављен на лирски
субјект и његово друго ја, Сајферта – још једног његовог омиљеног песника –
дечачком тучом због девојчице. Поезије се грчевито држи да би могао да живи (може се умрети и пре смрти, како песник
објашњава) да би задржао што дуже способност да уради неку детињарију, заправо
јунговско детиње које има све могућности и потенцијале, одбијајући да живот
протраћи на свакодневне досадне ствари које се сматрају правим животом:
ореол живота носе пиљарице
спавају под прљавим пијачним тезгама(...)
имају по седам кћери
испијају наискап тај кратки живот.
Живот, стваралаштво, дати
су одабранима и Ранчић/Холан то схвата (Холан је провео петнаест година не
излазећи из своје собе, попут Хамлета - Ја
бих се могао затворити у орахову љуску/и опет сматрати себе господарем света - тако да се и овде види како једна мисао не
напушта људски род од ренесансе па до данашњих дана). Вапај за животом који је
вредан живљења распрскава се у речи Јелагуба
– место самоубиства Марине Цветајеве, која за собом оставља кратку поруку – Опростите, нисам могла више. Лирски
субјект се чак и не труди ни да нађе оправдање – без Цветајеве, Елиота, Холана,
Шекспира, људи као што су они, све је пусто, преживљавају само они у пацовском крзну, дакле не ни
пацови, него људи који су се у њих прерушили да би сачували своју физичку
егзистенцију. У овој поеми одговор се зна. Није дијалог с читаоцем. Ни од кога
се не очекује одговор. Питање Бити или не
бити немо је постављено. Пре појављивања Офелије, лирски субјект се не
пита. Бити по сваку цену, постојати и по цену губитка живота, живот и у смрт,
попут песникиње из Јелагубе. То је одговор.
Друга поема овог циклуса
(који слободно може да буде посебна збирка) у неку руку се наставља на први. У
поеми неовдашња ноћ, посвећеној сестри М, дакле Марини Цветајевој,
сестри по перу, лирски субјект директно алудира на приповетку Цветајеве Неовдашње вече. Та приповетка би могла
бити лирски испричана прича о чудесном детињству лепе и даровите девојчице да
нема уводне реченице: „Ђаво је живео у Валеријиној соби.“ Том реченицом
наговештава се несрећа, коју само она (Цветајева) може да види. Занимљиво је да
свако одсуство страха говори о интуицији жене заточене у телу детета – одсуство
страха пред нечастивом силом има своју, веома високу цену. Зна се коју у
случају Цветајеве. Песничком сликом руку утопљеника које вире из воде и зову
упомоћ песник представља крик упомоћ Марине Цветајеве, којој је живот постао
бесмислен и немогућ. Рефрени само сан
и позајми и врати сударају се у свакој строфи – умирење једне
синтагме прекида опомена позајми и врати,
то јест, дар стварања мора бити враћен Оном ко га позајмио, не дао, као у библијској параболи о добром слуги који
увећава поверен му иметак.
ноћ уморена неповратним путевима
страх пробуђен силазећим небом
у леденом брегу почива душа жене
анђео напуштен и издан посве
док себично непостојање храни несаницу
под землею скоро уснем мы все...
У овим стиховима је, могло би се рећи, садржана цела
поема – слеђене душе, издани анђео – не пао, већ издан – чекање сна и ужас
буђења и на крају, као да још мало жели да сачува своју сестру М, - на руском следе
стихови – сви ћемо ускоро под земљом
спавати. Утеха заправо и није утеха, чак је и корак даље према крају - руке утопљеника које се пружају из реке су
између маме (чувара детињства у Неовдашњој
вечери), Hommes vivants, преко потребним живим људима,(тачиније, живећим људима),
шупљим људима, потребним да стварају нове и нове људе док се не задеси међу
њима још један, Богом обележени:
јер ти једина постојиш
на тим скривеним местима
где си морала да певаш оно што се плаче.
Замишљен поетски дијалог између Беле Ахмадулине и
Марине Цветајеве заправо је узалудан, јер се
узалудно „мораш“ претвара у „не могу више“. „Кобиљи једрењаци“ и
„Англетер“, јасне су алузије на самоубиство Сергеја Јесењина у хотелу
„Англетер“, као и стихове писане крвљу / у соби број пет. Такође је значајна игра речима Коб једрењака / он уздигнут изнад места и живота. Лирски субјект је
успео изврсном сликом да поништи страшну слику вешања, како су завршили и
Јесењин и Цветајева, садрузи у перу и у смрти. Овде, и Сада, нема места за
осећајне и несвакидашње. Hommes vivants су потребни,
док Марина Цветајева, дижући руку из воде, и зовући у помоћ,
неотрежњена од неиспеване патње
креће у сусрет
неовдашњој вечери
Круг се затворио. Сазнаје и зашто је детињство било
чудесно, зашто је истеривала вољу упркос старомодној мајци која се бринула због
несвакидашње кћери, и свест о томе зашто
је видела оно што други нису могли. Призивање Морфеја
па ни песник не може
својим рукама
ноћ да обујми
и спаси je јутарњег пораза
понеси ме над
реком крилима својим
морфеј птицо
заправо је призивање Танатоса, Морфејевог рођеног
брата.
Уместо само сан
на крају рефрен прелази у само бол, упрово оно што је неподношљиво,
што захтева хлороформ да би се у каквом-таквом сну, па и у кошмарном, одвојило
од страшног буђења и ужаса дана, и кошмара на јави. Неосварено чекање, узалуд руке испружене.
Судбина, у овој поеми, руских песника, или смрт, или
немоћ пред свакодневницом у свести обдареног, кључна је у готово сваком стиху
ове поеме, и обратно, сваки стих говори о томе. Наравно, не треба схватити тако
да лирски субјект пропагира смрт као једино решење. Са својих парнасовских
висина, он, с језивим миром хроничара, у стиху приповеда о ономе што је било,
од каменованог Орфеја па до Цветајеве, али и упозорава, да не убијамо оно што
не разумемо. Јер, песнике је лако
убијати/ теже их је носити у срцу.
*
Грималдијева маска је посебна у односу на претходне две поеме, јер је лирски субјект,
изразити лиричар, дао драмски облик својој поеми, тако стварајући некакву
фузију жанрова, што можда, али само донекле, подсећа на Лоркину Крваву свадбу. Аутор, који се у целој овој збирци поиграва са
читаоцима, ступа у дијалог, с њим, поставља питања на која не одговара јер ни
сам не зна одговор, у завршној поеми своје збирке баца рукавицу спајајућу два
најопречнија жанра – лирику и драму, не трудећи се да их помири. Класичног
драмског сукоба нема; односно, он се једва наслућује између поетскодрамских
монолга Орача, Скитача, Певача, Жене, Сневача, безимених ликова у лирској
трагедији, одређених својим улогама. Орач је онај који је у директном додиру с
прамајком земљом, онај који ствару храну, дакле живот. Самим тим је у вези са
животодавком – Женом. Известан унутрашњи сукоб постоји између њих двоје: Орач
који се пита колико вреди преживљавати:
... хладноћа леди жиле (...)
va banque живот
чему идели и добра дела
када ме најрођенији нису разумели.
Женина, условно речено, тужбалица, због свих
изгубљених и прокоцканих ствари као да се завршава потврђивањем Орачевих речи: треба ограду ка реци поправити. Жена има двоструко значење – Лилит и Еве. Њен
је расцеп између те две толико различите стране једне личности, неостварена ни
као мајка – јер деце више нема - ни као Жена, јер се сва предала тој, непостојећој
деци, поништивши тиме себе и своју личност.
Скитач је види као жену којој је
поклонио
(...) своје срце(...)
никад се вратила није
нађох је тамо преко реке
уз компот од дуња
плела је
стара заборављена времена
налик на бајку.
За скитача она није Жена, јер не уме да одговори на
позив и мирно живи од успомена. Лирски субјект једном наизглед невином сликом
разбија остатке сензитивности – уз компот
од дуња(....) Нешто неутрално, без неког посебног укуса, јело од трпког
воћа коме је прерадом одузета трпкост, попут те Лилит којој је поклоњено срце,
а она је мирно пристала да живи од успомена, од прошлости, од оног што више не
постоји.
Сневач је нов лик у поетској драми – неко ко је
најближе ствараоцу – не Певачу из ове
песме –
песник мора у утопију веровати
фењером истину наћи да живот може заменити
бронзаним сном (...)
Дакле, први покреће и јасно исказује оно што сви
изговарају у стиховима, обилато се користећи стилским фигурама – живот замењен
сном, дакле, смрћу. Када Сневач каже неподношљиви
свет, родити се и живети као кућа без прозора и врата - сви су на губитку, јер су сви спознали што
своје, што туђе промашене животе, и, на крају, промашени свет на који су
осуђени.
Певач је чудна фигура у овом чудном поетскодрамском Тароту – има улогу
најављивача, оног који почиње, завршава, даје нове теме, као нове чинове,
најављује нове несреће - жене су несретне без огледала, да би
затим следила Скитачева песма о Жени, Лилит, којој није дато, која несме да се
оствари –
те усне /цео живот сањане/кад изгубе драж ниједан
сонет не може испевату надреализам/ ваших опустошених облина(...)
Певач: нека
грешни баце камен
Жена:Ограду треба поправити/деци оне неоходне ствари/за школу
набавити
А и себе морам сагледати
(...) срамота ме оваква међу људе да изађем.
Орач: ако
је прошлост жива/ нема садашњости, што је јасно: све је унапред изгубљено –
Скитач губи своју Жену, Лилит, инспирацију, дакле живот, Жена губи све –
мајчинство, због чега се одрекла љубавника и лепоте, а Орач изговара свету
истину: ако је прошлост жива/ нема
садашњости. Ко живи у прошлости, у својој прошлости, не може да схвати
садашњицу што је јасно из свих стихова. Поезија, љубав, страх од живота и
неиспуњени снови, смрт као решење свих пораза, вечите су теме које Ранчић,
условно речено, до крајњих граница употребљава. Нема краја. Све је започето –
могућности су биле ту, стварне, али уништене, страхом, неразумевањем,
наметнутим улогама, најзад, свешћу да не постојимо као људи, догод неко сматра
да има права да одлучује о нашим животима. Ликовима овог, уопште узев,
новоствореног жанра, који представљају човечанство, Ранчић не даје шансу. Свако
од њих је, из овог или оног разлога, из сопствене слабости, немогућности
живљења у овом и оваквом свету, промашио своју улогу. Зато Певач, Дворска Луда из Тарота, и уводи у
ову поетску игру: Певач: „поздрављам
циркуске кловнове/ и играчицу с црвеним сунцобраном /на челичној жици”.
Увод је можда и ауторско поигравање са читаоцем, упућивање да трагедију живота
схвати као циркус, који је неко створио себи за забаву.
