ти си кључ чија су врата моја или,
ја сам та врата
срећом, на српском врата су pluralia tantum
па их једино тако можеш мислити
драго ми је што ме можеш ипак мислити
као недељиву множину
(на шведском врата су обебројна
не усуђујем се мислити се на шведском,
заблуде буду распарчане)
неразграђујућа, по кишном дану идем
без кишобрана,
имам своје разлоге; од људи који се кају најбоље се учи
мокра сам, гола од коже, плачем,
(не! уопштено, грађански схватајући,
то је само киша по мом лицу)
увече ћу наставити да
плачем, умирући кроз борхесов лавиринт
сањајући да сам његов субјекат - човек саздан од
самоће и љубави што је у буенос ајресу оплакао све
ствари
(место где оплакујеш битно је место,
нека места схватају човеков
плач)
ујутру ће ми остати оштра граница с небом, скандинавско
сунце,
због кога сам данас добила сунчаницу
граница са норвешком на западу, мункова
меланхолија,
због које оправдавам своју северњачку бол с југа
граница с универзитетом на северу, и
љубавник
с којим се више нећу срести,
граница с морем на
истоку,
коју никад нећу прећи
никада нисам научила да пливам, јер се плашим, ја сам
водофоб (страхови ојачавају с годинама)
границе к југу непревазилазне су,
све су слободе што ми је дао отац неба
условне
и то што сам врата условна је слобода
ти си кључ; једини отварач
извесно те нема
